<  1  2  3  4  5  6  7  8  9  10  11  >
Piše: Danijal Hadžović Kada se spomene kapitalizam mnogi, pa možda i većina, vjerovatno će pomisliti na stvari poput izrabljivanja radnika, zagađivanja prirodne sredine, imperijalnih ratova, iskorištavanja jeftine radne snage u zemljama trećeg svijeta, ogromnih socijalnih razlika, itd… Antikapitalističkoj propagandi se mora skinuti kapa da je uradila enorman posao u demonizaciji kapitalizma i nametanju onih loših […]
Danas je rođendan Adama Smitha. Bar tako mislimo. Znamo kada je njegovo rođenje upisano u lokalnoj crkvi 1723. i pretpostavka je da je rođen nekoliko dana ranije. Nakon toga treba dodati nekoliko dana zbog promjene kalendara 1750. I tako dođemo do 16. juna. Nakon uglavnom tihog detinjstva u Kirkaldiju, na istočnoj obali Škotske (iako je […]
  Liberalni Forum - Ronald Reagan: Čovjek koji je porazio komunizam
Piše: Danijal Hadžović Postoji mnogo načina da sudite o uspješnosti nekog predsjednika, ili bilo kojeg čovjeka. Jedan, staromodni je prema rezultatima koje postiže. Drugi, mnogo popularniji način u zadnjih nekoliko decenija je prema tome koliko se uklapa u ukus intelektualaca i medija. Prema ovom drugom kriteriju Reagan je bio, većina intelektualaca jasno je vidjela, krivi […]

Profesor Milton Friedman identifikuje korisnike propisa za licenciranje. "Naravno, mogli bismo reći da vodoinstalateri znaju bolje nego iko drugi zašto je potrošačima potrebna zaštita, ali ja sumnjam da je to razlog ​zašto oni posjećuju državne institucije. Oni su tamo jer žele da budu zaštićeni od "nelojalne" konkurencije. A vi znate šta to nelojalna konkurencija. To je svako ko naplaćuje manje od vas". 

Video: 

čitaj dalje

  Tržišno rešenje - Opšta teorija žirafa
Autor: Milan Ćirković


Knjiga izašla ovih dana iz štampe, ima je na sajtu izdavača (sa značajnim popustom), kao i u bolje opremljenim knjižarama. Sadrži tekstove napisane uglavnom u periodu 2008-2015. kao i dva neobjavljena ogleda, medju kojima je i naslovni. Eto, nakon Slavišine sjajne knjige od pre par meseci, ovo treba da bude poziv i drugim TR autorima da se, ako imaju dobar rukopis, obrate Heliksu!

Kao i u Artefaktu za svemirsko putovanje (Heliks, 2009), ogledi ovde sakupljeni ponajviše se bave naučnom avanturom i odnosom nauke prema svetovima filozofije i umetnosti. Prva dva dela, „Strategije nauke“ i „Strategije umetnosti“, dobrim delom su upravo samoobjašnjavajući; njima sam, nakon dužeg premišljanja, dodao i treći deo, tematski različit, ali po tonu srodan, „Doba katastrofa“, koji je neposredno praktično značajan, a pokazuje u kojoj meri kratko pamćenje, povodljivost za senzacijama, kolektivističke mantre, različite kognitivne neobjektivnosti i slične pojave otupljuju oštricu našeg racionalnog pogleda na svet upravo u sadašnjem trenutku, kad se suočavamo s najtežim izazovima i najvećim pretnjama od doba pojave čoveka kao biološke vrste na Zemlji.

Evo i odlomka iz ogleda o dve vrste objektivnosti:

"Zanemarimo za trenutak svu halabuku koju su dizali javno mnjenje, religija, politika itd., a koja je igrala značajnu istorijsku ulogu u Kopernikanskoj revoluciji, i koncentrišimo se na naučne aspekte problema uređenja sistema Zemlje, Sunca i planeta. Izrazito ozbiljnih naučnika bilo je i među geocentristima (Regiomontanus, Klavijus, Tiho de Brahe, Ričioli), kao i među heliocentristima (Hevelijus, Galilej, Kepler, Diges). Oni se nisu opredeljivali za jednu ili za drugu stranu bez razloga ili slučajno, već na osnovu argumenata, posmatračkih I teorijskih, te u skladu s naučnom intuicijom. Mi ih i pamtimo po tome kako su se svrstali u tim dramatičnim vremenima u istoriji nauke. I sa stanovišta jedne i sa stanovišta druge paradigme, ideja da bi se argumenti suprotne strane mogli tretirati objektivno lišena je smisla – pa i naučnici su se opredeljivali za stranu čije su argumente smatrali pouzdanijim, kompletnijim, validnijim, jednom rečju: boljim. Kad je to zaključeno, daljoj objektivnosti u novinarskom smislu jednostavno nema mesta – posao je naučnika da razradi paradigmu koju prihvata, makar preliminarno, a ne da pledira za loše argumente. (Sve se ovo, naravno, odnosi na određeni istorijski trenutak; s vremenom se situacija može preokrenuti i onda dolazi do konverzija iz jedne paradigme u drugu.) Klavijusovi razgovori s Galilejem i komentar na Galilejeva otkrića napisan 1611. godine to jasno pokazuju: Klavijus je razmatrao do tog trenutka poznate argumente u prilog heliocentrizmu i zaključio da oni nisu dovoljni za tako veliki preokret u sagledavanju uređenja svemira. Ričioli je otišao i par koraka dalje: sa zaista impresivnom pažnjom/pedanterijom, on u svom Novom Almagestu, taksativno nabraja i diskutuje 49 argumenata u prilog i čak 77 argumenata protiv kretanja Zemlje oko Sunca! To se zove objektivno sagledavanje i davanje prostora „drugoj strani“, zar ne? (Mada je naša planeta, naravno, nastavila da se spokojno kreće oko Sunca, neobjektivno ne hajući ni za jedan od 77 protivnih argumenata geocentrista.)

Dakle, naučni metod sadrži epistemičku objektivnost, ali ne I novinarsku objektivnost. Ova potonja je obično smetnja. Ponekada – kao u konfliktu nauke i pseudonauke – ova smetnja je jako ozbiljna, jer ona direktno vodi ničim zasluženoj afirmaciji pseudonauke. Čime bi tačno zagovornici astrologije, kreacionizma, Teslinog tajnog oružja ili nadrilekarstva zaslužili da se nađu u ozbiljnim medijima – osim ako ne zbog puke činjenice da se oni protive „hegemonističkoj“ nauci ili naučnoj „dogmi“? Samo zarad potrebe da se čuje i druga strana neozbiljni (mada, valja priznati, ponekad živopisni) pseudonaučnici bivaju izvedeni na javnu scenu i pruža im se publicitet za kojim čeznu. U sredinama gde je tradicija prosvetiteljstva vrlo mršava i krhka, kao što je slučaj u Srbiji, to je pravi recept za obrazovnu katastrofu, za kojom sledi društvena katastrofa."
  Liberalni Forum - Uzrokuje li kapitalizam siromaštvo?
Piše: Ricardo Hausmann   Današnji se kapitalizam brani od gomile upućenih mu prijekora: da uzrokuje siromaštvo, nejednakost, nezaposlenost i čak globalno zagrijavanje. Ili, kao što je u Boliviji rekao papa Franjo: »To je sistem koji se povijesno pokazao neodrživim: neodrživ je za seljake, neodrživ je za radnike, neodrživ je za zajednice, neodrživ je za narode. I […]
  Tržišno rešenje - Protiv paternalizma
Autor: Slaviša Tasić
Na Twitteru se povela rasprava o dodatnom oporezivanju zašećerenih pića po ugledu na par američkih gradova koji to od nedavno rade. Ekonomski argumenti u jednoj ovakvoj raspravi su isti stari. Argument u prilog ovom porezu je da ako već imate nacionalizovano zdravstvo, onda dodatnim unošenjem šećera ne samo da pogoršavate svoje zdravlje nego nanosite troškove državnom zdravstvu. Protiv poreza ide tvrdnja da je ovakva eksternalija stvorena veštački, socijalizacijom troškova zdravstva. Prestanite da obavezujete ljude da plaćaju državno zdravstveno osiguranje, pa će navodno opšti troškovi vašeg unošenja šećera postavi vaši lični.

To su argumenti na papiru, ali ja slutim da kod mnogih proponenata oporezivanja postoji i jedan drugi instinkt – za kontrolisanjem ljudi, za bavljenjem njihovim izborima, njihovim usmeravanjem, edukacijom, sve u svrhe dobrobiti tih neosvešćenih običnih ljudi.

Trend mešanja u lične izbore ljudi prisutan je na zapadu već decenijama, potekao je u akademiji ali su ga državne strukture svesrdno prihvatile. I po mom mišljenju, sadašnji antielitistički pokreti koje na Zapadu vidimo, uspon populističkih stranaka u Evropi, Brexit i izbor Trumpa za predsednika, dobrim delom su reakcija na ovakvo, suštinski arogantno, ponašanje vladajućih političkih i intelektualnih elita. Racionalne elite su sebe počele shvatati preozbiljno i kod skorijeg uspona antielitizma vidimo pobunu protiv stava i nastupa ovih elita. To dominantno nije pobuna protiv konkretnih politika, jer ni evropski ni američki antielitistički i populistički pokreti nisu jako ideološki određeni -- ni tržišno ni socijalistički. Više se radi o promeni saznajnog stava, ako se tako može reći – rastućem odboju i nepoverenju prema intelektualnim elitama i njihovim navodno naučnim, kompetentnim i promišljenim politikama; a umesto toga, snažnije priklanjanje intuiciji, iskustvu i prizemnijem, svakodnevnom, praktičnom znanju.

To se već događalo ranije u istoriji.

“Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je van svake sumnje, ali razum je ipak samo razum i zadovolјava samo razumske čovekove sposobnosti“, govori glavni junak Zapisa iz podzemlja Fjodora Dostojevskog. „Želјa je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i sa svim ostalim burgijama. Iako naš život u svojim manifestacijama često ispada sitničav, ipak je život, a ne golo izvlačenje kvadratnog korena.“

Dostojevski, kroz svoz čudaka iz podzemlja polovinom 19. veka izražava tadašnje rastuće zasićenje prosvetiteljskim racionalizmom. Prosvetiteljstvo je prethodno bilo neizmerno značajan pokret koji je uzdigao status razuma kao najmoćnijeg sredstva spoznaje i odlučivanja i pomogao promovisanju liberalnih vrednosti slobode i tolerancije. Ali prekomerna vera u moć razuma prisutna kod dela prosvetitelja i njihovih intelektualnih potomaka vodila je i do ambicioznih šema za centralizovano upravljanje ljudima i društvima. Naoružani razumom i znanjem u misiji usrećivanja čovečanstva, čak su i naizgled liberalni intelektualci poput Jeremyja Benthama postali neprijatelji individualizma i slobode.

Čovek iz podzemlja nastavlja: „Šta zna razum? Razum zna samo ono što je uspeo da sazna ... a lјudska priroda živi i radi kompleksno, svim svesnim i nesvesnim što u njoj postoji, pa i kada laže, ipak živi. Naslućujem, gospodo, da me gledate sa žalјenjem i ponavlјate mi da prosvećen i obrazovan čovek ... ne može svesno poželeti nešto nekorisno po sebe, i da je to matematički jasno. Ja se potpuno slažem, to je doista matematika. Ali vam ponavlјam po stoti put da u jednom slučaju, samo u jednom, čovek može svesno i hotimično da poželi nešto štetno i glupo, čak i najgluplјe, i to u ovom: da bi imao pravo da poželi čak i najgluplјe i da ne bi bio obavezan da želi samo pametno. Jer, gospodo, možda je baš to najgluplјe, taj kapris, nama lјudima korisniji od svega što postoji na zemlјi, a naročito u izvesnim slučajevima. A ponaosob može da nam bude korisniji od svih koristi čak i u takvom slučaju kad nam otvoreno nanosi štetu i protivreči našim zdravim i najrazumnijim shvatanjima o koristi — jer nam u svakom slučaju čuva najglavnije i najdragocenije, to jest našu ličnost i individualnost.“

Vodeći svetski mediji, univerzitetski profesori i analitičari – jednom rečju, prosvetitelji našeg doba -- svakodnevno na različite načine dokazuju da su ljudi koji su glasali za Trumpa u SAD i Brexit u UK neobavešteni i neobrazovani i da su glasali na sopstvenu štetu. Sve je to na papiru dobro argumentovano. Sasvim je moguće da je za UK bilo profitabilnije ostati u Evropskoj uniji i da će politike Donalda Trumpa biti gore za prosečnog američkog glasača od ponuđenih alternativa. Ali ovakve analize beznadežno mimoilaze suštinu događaja kojima se bave. Glasači današnjih populističkih inicijativa nisu izmerili troškove i koristi i onda pogrešno zaključili da će glasom za Brexit ili Trumpa ostvariti veću neto korist. Glasači novog populizma su svojim izborom više od svega objavili da se odriču takvih kalkulacija. Glasače za ostanak UK u Evropskoj uniji verovatno jeste mahom interesovao okvirni račun troškova i koristi i glasali su shodno tome. Ali glasači za Brexit nisu pogrešno rešili isti zadatak, već svojim glasom odgovorili na sasvim drugačije pitanje.

Novi populizam, drugim rečima, naslanja se na simpatizere koji savremeni intelektualni i politički mejnstrim odbaciju iz istih razloga iz kojih je čovek iz podzemlja odbacio tadašnji racionalizam. I na ove ljude danas intelektualne elite, kao nekada na junaka iz podzemlja, „gledaju sa žaljenjem“. I danas, ponovo, iste elite ne razumeju da možda ti ljudi i glasači, da bi se osetili živima, ponekad „svesno i hotimično požele nešto štetno i glupo“.

Današnji ekvivalent nekadašnjeg prosvetiteljskog racionalizma je sveprisutnost moderne administrativne države u sadejstvu sa birokratskim, akademskim i delom korporativnih elita. Nedostatak demokratskog legitimiteta briselskih vladajućih struktura je dobro poznati problem u upravljanju Evropskom unijom, ali i u SAD je višedecenijski rast moći administrativnih agencija doveo do slične situacije. U okruženju u kojem država finansira akademiju a akademija informiše državu, političke i intelektualne elite postale su samoreferente i orijentisane na vrednosti i ideale koji najvećem delu običnih građana nisu tako važni. I vremenom su kruta pravila izvedena iz njihovih ideala sve više istiskivala zdravorazumsko rasuđivanje. Deca širom SAD danas ne smeju da prodaju svoju limunadu ispred kuće dok ne pribave zdravstveni sertifikat, a mičigenskom farmeru koji nije hteo da održava istopolna venčanja na svojoj farmi zabranjena je prodaja na pijaci. Uvode se porezi na zašećerena pića, ne da bi se namakli prihodi i budite sigurni, ne da bi se smanjili zdravstveni troškovi – već da bi se neprosvećene mase koje ih piju izvele na put znanja i svetlosti.

Sitna tiranija ove vrste ne dolazi iz zlih namera, već iz uverenosti u sopstenu superiornost i moralnu ispravnost koja je kod intelektualno-politčkih elita stvorila osećaj dužnosti da neobrazovanim masama pomognu. Potrebno je samo pogledati kakav je akademski i politički uspeh prethodnih godina postigla bihevioralna ekonomija i naročito ideja paternalizma: grupa ekonomista i psihologa ustvrdila je da naučno pokazuje da ljudi nisu dovoljno racionalni i da ih država svojim politikama treba usmeravati prema idealnoj knjiškoj racionalnosti, za šta je nagrađena ne samo najvišim akademskih počastima već i osnivanjem posebnih državnih odeljenja za implementaciju ovih ideja.

U 19. veku je odgovor na arogantnu samouverenost dela prosvetiteljskog racionalizma bio uspon romantičarskih filozofskih doktrina pod čijim jasnim uticajem je i citirani junak iz podzemlja. Sadašnje pomeranje klatna prema intuiciji može, možda, da donese pojednostavljenje regulatornog dizajna, kao i prizemnije i intuitivnije posmatranje stvari i stavljanje slova zakona u zdravorazumski kontekst: neka ljudi piju šta hoće, ostavite im taj delić slobodne volje i dostojanstva; nema potrebe deci zatvarati tradicionalne tezge sa limunadama, a legalnost istopolnih brakova se ne mora sprovoditi po cenu kažnjavanja farmera koji gledaju svoja posla. U tom smislu, ovaj deo sadašnjeg antielitizma klasični liberali mogu pozdraviti. I zaista, sa modernim otporom intelektualnoj aroganciji identifikuje se i grupa liberalnih autora. Za radove ekonomista, politikologa i filozofa kao što su William Easterly, Matt Ridley, Jeffrey Friedman, Deirdre McCloskey i Nassim Taleb zajedničko je insistiranje na ograničenom znanju kognitivnih elita, što koriste kao primarni argument za demontažu administrativne države.

Ali pojava ovakve intelektualne struje je sitnica prema opasnostima koje u celini donosi talas antielitizma i populizma zajedno sa političkim oportunistima koji na njemu jašu. Kritika paternalizma ne sme skliznuti u opštiji antiintelektualizam, u odbacivanje razuma, racionalnosti, naučnog metoda i u gubitak svakog poštovanja za ustanovljenu ekspertizu i organizovano znanje. Romantizam jeste nekada stao na stranu autonomije pojedinca i bio protiv invazivnih prosvetiteljskih elita, ali nije bio slobodarski i liberalni pokret. Naprotiv, kad je poslednji put u Evropi razum uzmakao pred naletom instinkta i emocija, to je utrlo put usponu nacizma. Moderni ekscesi planerskog racionalizma, popovanje i paternalizam, nisu ništa prema užasima koje može doneti upadanje u vrtlog političkih strasti i emocija. Zbog toga je posebno važno da političke elite razumeju prirodu antielitističkog talasa. Za sada, oni i dalje od drveća ne vide šumu. Uvedu porez na zašećereno piće, smanje gojaznost za 0.4% i gurnu glasače prema sledećem kabadahiji koji viče da će sve to kad dođe na vlast razbucati. 
  Liberalni Forum - Da li su islam i liberalizam kompatibilni?
Piše: Mustafa Akyol Na prvi pogled, islam i klasični liberalizam mogu se činiti ne samo kao nespojivi, već kao potpuno suprotstavljeni. Klasični liberalizam je politička filozofija koji ima za cilj maksimizirati individualnu slobodu. Islam, s druge strane, je religija koja naglašava „podnošenje“ i „poslušnost“. Štaviše, današnja muslimanska društva nisu svjetla slobode – blago rečeno. Muslimanski […]
   - Pravna država
odnosno, zašto su neka vlasnička prava zaštićenija od drugih   Zamislite da na ulici sretnete babu Maru koja je nedavno ostala bez svoje životne ušteđevine u iznosu 100.000 EUR  i koja ne može bez da ispriča svoju tužnu priču. Jednu od sljedeće tri tužne priče: prva priča Nezadovoljna niskim kamatama u banci u posljednje vrijeme, i […]
Johann Wolfgang von Goethe, najveći njemački književnik i mislilac, poznat je prvenstveno po svojim književnim djelima, među kojima su najpoznatiji “Faust” i “Patnje mladog Werthera”. Međutim, malo je poznato da se Goethe u svojim starijim danima u prvoj polovini 19. stoljeća aktivno bavio i politikom. Goethe je od svog preseljenja u gradić Weimar, koji je […]
  Tko je John Galt? - Globalna nejednakost u padu
Prema novom istraživanju globalne dohodovne nejednakosti dvojice ekonomista za Institute of Labor Economics ispostavlja se: Our main finding is that global earnings inequality has declined, primarily during the 2000s, when the global Gini coefficient dropped nearly 10 points and the earnings share of the world’s poorest half doubled. OK, kao što smo i pretpostavljali, uslijed […]
  Tko je John Galt? - Što je novac?
Iako bi većina stanovništva u kratkom roku vjerojatno poumirala da se ukine novac, mnogi ljevičari tvrde da je novac korijen svakog zla (štoviše, u nedavnoj povijesti imali smo jedan slučaj ultraljevičarskih vlasti koje su i službeno zabranile novac i privatno vlasništvo, pa je u nekoliko godina otprilike četvrtina stanovništva zemlje lišena života). Na takve tvrdnje ljevičara osvrnuo […]
  Tko je John Galt? - Uzroci prosperiteta
Za razliku od pitanja dohodovne nejednakosti, o čemu je ustvari besmisleno gubiti vrijeme, problem kroničnog siromaštva zaista jest nešto što bi trebalo biti od interesa dobronamjernim ljudima. Međutim, čak i u tom slučaju se često nespretno postavljaju pitanja i traže specifični uzroci siromaštva, na što se obično nalaze besmisleni odgovori. Siromaštvo nema svojih uzroka, već je prirodno stanje […]

U ovom videu istražujemo Hayekov rad na ekonomskim usponima i padovima, za koje je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 1974. godine. Hayek ističe da učestao pogrešan zaključak o većoj ekonomiji je da su ekonomski padovi - recesije - uzrokovane premalom ukupnom potražnjom. Na to se nadodaje slijedeći pogrešan zaključak da je odgovarajući lijek za recesije skup vladinih politika koje povećavaju potražnju.

Video: 

čitaj dalje

  Liberalni Forum - Kako je socijalna država upropastila Švedsku
Naziv „država blagostanja“ pojavio se tokom javne rasprave 1928. godine. Skovao ga je Per Albin Hanson (šve. Per Albin Hansson). Drugi prijedlog je bio „Dom građana“, ali se na kraju ipak odlučio za prvobitni naziv. Država blagostanja (šve. Folkhemmet) je politički koncept koji se najčešće odnosi na period švedske istorije od 1932 – 1976. godine kada […]
Autor: Jadranko Brkic
Iskoristimo, dame i gospodo libertarijanci, ovaj 'specijalni' dan da posvetimo makar malo energije da naše sugrađane intelektualno otimamo iz ralja komunističke dogme/jednoumlja. Nije sve individualna krivica doktriniranog i regimentiranog običnog smrtnika što i danas vrjednuje 45-godisnjeg tamničara koji je prisvojio zasluge za pobjedu (onomad slobode željnog) naroda nad fašizmom (koji je
  Liberalni Forum - Vaclav Klaus: Zašto jesam konzervativac
Izražavati pripadnost konzervativizmu kao političkom programu i pogledu na svijet nije zahvalno, naročito u postkomunističkim državama u ranim devedesetim kakva je čehoslovačka. Sama riječ konzervativizam daje mogućnost njegovim protivnicima da osobe koje se nazivaju tim imenom u startu otpišu kao antiprogresivne, antiliberalne, antisocijalne. Konzervativci su ostali u prošlosti, a sada se sumnja da se oni […]
   - Potrošnja i štednja, porezi, kapital i Rothbard
ili, Rothbard je često (uglavnom) u krivu   Čitam tako Rothbardove Economic Controversies vol.2 (samo se zajebavam, Rothbard je najdosadniji i najmučniji za čitanje ekonomist ikada bez točne originalne ideje u svome životu, stvarno ne volim Rothbarda…) Otvorim ja tako Rothbardove Economic Controversies vol.2 jer zapravo želim osporit popularni mit koji često čujem na a la […]

Ko doista plaća korporacijske poreze? Plaćaju ih ljudi, na ovaj ili onaj način. Pogledajte kako nobelovac i ekonomista Milton Fridman testira argument da se porezi na korporacije i lični porezi razlikuju.

Video: 

čitaj dalje

  Liberalni Forum - Eamonn Butler: Liberalna alternativa Ludwiga von Misesa
Živeći u Evropi između dva svjetska rata, Ludwig von Mises je vidio neke od najgorih učinaka nacionalizma i zamrzio ga je. Mislio je da je jedan od njegovih izvora i intervencionizam, koji nužno zahtijeva nadzor nad uvozom i migracijom kako bi se zaštitio. Mjere za očuvanje visokih plaća i visokih profita, recimo, dotok bi jeftine […]
<  1  2  3  4  5  6  7  8  9  10  11  >


contact@liberator.in
Liberator nije odgovoran za sadržaj na ovim stranicama koji je u vlasništvu njegovih autora.