<  1  2  3  4  5  6  7  8  9  10  11  >
Na jučer održanom sastanku u Sarajevu, Liberalni Forum postao je nova organizacija članica Državne radne grupe za monitoring reforme javne uprave u okviru WEBER projekta. „Unapređenje kapaciteta civilnog društva Zapadnog Balkana za monitoring javne uprave“ je trogodišnji regionalni projekt kojeg realizuje Vanjskopolitička inicijativa BH. Projekat se realizuje uz podršku Evropske komisije u okviru programa „Podrška civilnom društvu i medijima 2014-2015 […]
  Tko je John Galt? - Racionalni optimist o epidemiji dobrih namjera
Matt Ridley vjerojatno se najviše proslavio svojom izvrsnom knjigom The Rational Optimist: How Prosperity Evolves, koja, naravno, nikad neće biti prevedena na hrvatski jezik, ali ako ste u životu odlučili pročitati samo jednu jedinu knjigu, definitivno je uzmite u obzir. No, u svojoj novoj kolumni na istoimenom blogu, Ridley nešto malo manje zrači optimizmom govoreći […]
  Tko je John Galt? - #PrayForNewZealand
Novi Zeland je često u neoliberalnim i libertarijanskim krugovima navođen kao jedan od pozitivnih primjera prosperitetne zemlje sa zdravom rastućom ekonomijom, koja svoj visoki životni standard zahvaljuje visokim razinama ekonomskih sloboda, tj. prilično dereguliranom gospodarstvu, zavidnoj lakoći pokretanja i obavljanja biznisa, fleksibilnoj radnoj legislativi, te relativno nižim razinama javne potrošnje i oporezivanja. Novi Zeland je […]
  Liberalni Forum - Zašto više kapitalizma donosi više ljevice u BiH
Piše: Nihad Hebibović Jahorinska deklaracija koja je objavljena krajem prošle godine već unekoliko je doživjela i negativne i pozitivne kritike, premda šira rasprava o njoj tek treba da počne. Treba odmah reći i to da je Jahorinska deklaracija dobra. Deklarativno! Uostalom od deklaracije kao akta se i ne može više očekivati. Nije to akt koji […]
  Liberalni Forum - Bosna i Hercegovina: građanska ili tronacionalna država?
U svjetlu najnovijih separatističkih težnji u Europi, najave promjena Izbornog zakona Bosne i Hercegovine te najavama novih referenduma u Bosni i Hercegovini, Liberalni forum u ponedjeljak, 30.10.2017. godine sa početkom u 18 sati, organizira debatu na temu “Bosna i Hercegovina: građanska ili tronacionalna država”, koja će se održati u Hotelu Europe u Sarajevu. Cilj debate […]
  Liberalni Forum - “Liberalizam” prvi put na južnoslovenskim jezicima
„Liberalizam“ je čuveno djelo velikog ekonomiste i liberalnog mislioca Ludwiga von Misesa napisano u odbranu slobodnog društva, te jedno od posljednih djela stare liberalne škole iz kojeg možemo mnogo toga naučiti o liberalnoj ideologiji. Ova knjiga već 90 godina smatra se jednim od najvažnijih liberalnih testamenata za slobodarske pokrete širem svijeta. Ipak, o intelektualnoj klimi […]
Piše: Slaviša Tasić Možda je najupornija zabluda o Karlu Marksu to da je on bio ozbiljan, pronicljiv i dalekovid teoretičar, čija se agenda u praksi samo nesrećnim spletom okolnosti izjalovila. Komunizam je propao gde god je u raznim verzijama isproban. Što je verzija bila bliža originalnim knjiškim šemama, to je katastrofa, kao u Kambodži, bila […]
  Tržišno rešenje - Marks kao ekonomista
Autor: Slaviša Tasić
NIN povodom 150 godia Kapitala radi dodatak o Marksu pa su me upitali za misljenje. Ovo je moj prilog objavljen u danasnjem broju:

Možda je najupornija zabluda o Karlu Marksu to da je on bio ozbiljan, pronicljiv i dalekovid teoretičar, čija se agenda u praksi samo nesrećnim spletom okolnosti izjalovila. Komunizam je propao gde god je u raznim verzijama isproban. Što je verzija bila bliža originalnim knjiškim šemama, to je katastrofa, kao u Kambodži, bila veća. Socijalističke privrede koje su udaljile od teoretskih ideala, kao SFRJ, uspevale su da prežive mada ne i da rastu i obogate se poput tržišnih ekonomija toga doba.

Marksovo ekonomsko teoretisanje je i za ondašnje standarde bilo neutemeljeno i proizvoljno. Svoju teoriju on je sazidao na aksiomu da jedino ljudski rad stvara ekonomsku vrednost. Krenuvši od tako pogrešnog ubeđenja, Marks je upitao kako onda može postojati profit za vlasnike kapitala. Stvaraju ga radnici svojim znojem, jer prema aksiomu od kojeg je krenuo i ne može biti drugačije. 
Preduzetnička ideja, organizacija posla i rizik ulaganja kapitala kod Marksa ne postoje, računa se samo uloženi rad. A račun uloženih radnih sati pokazivao je sistemsku prevaru – kapitalisti radnicima ne isplaćuju zasluženu zaradu već jedan deo neopravdano zadržavaju za sebe.

Sva famozna dijalektika svela se, dakle, na kružno rezonovanje: pošto samo rad stvara vrednost, sva vrednost mora pripasti radu. Da je polazna pretpostavka Marksove logike pogrešna bilo je jasno još za vreme njegovog života. Raniji teoretičari jesu nagađali da ekonomsku vrednost stvara samo rad. Ali već od 1870-ih, ubrzo nakon objave prvog toma Kapitala, ekonomisti širom Evrope odbacili su radnu teoriju vrednosti kao duboko pogrešnu i nikada joj se više nisu vratili.

Nasađena na pogrešnom polaznom principu, ni Marksova predviđanja se nisu ostvarila. Radnici nisu bivali sve siromašniji i sukobi rada i kapitala nisu se zaoštravali. Naprotiv, istoričari su pokazali da se položaj radnika osetno poboljšavao još za vreme Marksovog života. Kao u današnjoj Kini, mladi ljudi su širom tadašnje Evrope hrlili sa sela u gradove da bi naporni poljski rad zamenili radom za redovnu i vremenom sve veću platu. Niti je kapitalizam posustao usled dugoročnog pada profitnih stopa kako je Marks prorekao. Profitne stope nikad nisu bile tako visoke kao što su Marks i sledbenici zamišljali, ali do današnjeg dana one niti posebno padaju niti naročito rastu.

Marks je bio čovek koji je čvrsto verovao u svoje ideje i posvetio im čitav svoj život. Neka njegova šira političko-filozofska zapažanja zavređuju pažnju i danas. Tehnološki determinizam koji trvdi da materijalna baza uslovljava društvene odnose – da ručni mlin stvara feudalizam a parni mlin donosi kapitalizam – ponovo je intrigantan u 2017. godini kada se u svetu raspravlja kako nove tehnologije, internet i društvene mreže menjaju politički poredak. Ali baš zbog svoje ideološke posvećenosti Marks i nije bio nikakav ekonomski teoretičar. Iako je voleo da ističe naučnost svojih teorija i nenaučnost tuđih, uvek je prvenstveno bio ideolog revolucionarne levice. Svoj stav o kapitalizmu i komunizmu jasno je obznanio još 1848. kada je kao mladić u svojim kasnim dvadesetim sa Engelsom sastavio Manifest komunističke partije. Sve kasnije detaljno ekonomsko teoretisanje iz Kapitala i drugih spisa nije bilo teorijska osnova komunizma kako su nas u školama i na fakultetima učili, već naknadni pokušaj da se ova radikalna ideologija predstavi naučnom i racionalizuje.  
  Tko je John Galt? - Kako izgleda tržišni fundamentalizam u Hrvatskoj
Dok razni socijalistički ridikuli ne prestaju drobiti o “diktaturi tržišta” i “neoliberalnom fundamentalizmu” u Hrvatskoj, gospodin Hrvoje Merki objasnio je slikovito na svom privatnom Facebook profilu kako to zapravo izgleda, a što su prenijeli i neki mediji: Na slici je prikazana raščlamba prosječne bruto plaće radnika u Hrvatskoj, a iz nje vrlo lako se može […]
   - Tako je govorio Nunuku-whenua
crtica iz povijesti Chathamskog otočja   Chathamsko otočje jedno je od najkasnije naseljenih i najizoliranijih naseljenih mjesta na svijetu. Kako izolirano? Ovako:   Bilo kako bilo, u prvoj polovici 16. stoljeća, u više valova, otočje su naselili budući Moriori, za koje se prije vjerovalo da su porijeklom Polinežani, a danas se vjeruje da su porijeklom Maori […]

“stvar sa trgovinskim sporazumima je, a ja bih toliko želio da britanska vlada to razumije, za odvijanje trgovine nije potrebno imati trgovinski sporazum.” William Dartmouth, UKIP MEP.

Video: 

čitaj dalje

  Tko je John Galt? - Kako nas je neoliberalizam gurnuo na europsku periferiju
Još uvijek, od prvog posta na ovom blogu prije više od tri godine, stvari se na salonskoj ljevici nisu promijenile. 🙂 Hrvatski porezni obveznici prošlog tjedna imali su čast financirati tekst stručnjakinje za sva društvena i ekonomska pitanja u zemlji i inozemstvu, drugarice Peović Vuković, koja između redova blamiranja marksističkim floskulama jadikuje nad ekonomskim liberalizmom […]

Na Exeter univerzitetu u Engleskoj, izvršni direktor Ayn Rand instituta, Yaron Brook, snažno i uvjerljivo odgovara na studentovo pitanje o sweatshopovima: “Zar mizerno plaćanje rada u sweatshop korporacijama u zemljama u razvoju od strane zapadnih zemalja nije izrabljivanje siromašnih radnika?”

Video: 

čitaj dalje

Razlika između privatnog i javnog sektora

Razlika između privatnog i javnog sektora
  Tržišno rešenje - Antinauka sa levice: dva primera
Autor: Milan Ćirković

Veoma ugledni PLOS One objavio je pre par meseci interesantnu studiju međunarodnog tima naučnika koji se bave benefitima uvođenja genetski modifikovanih poljoprivrednih kultura u subsaharskoj Africi, kao i oportunitetnim cenama (materijalnim i u ljudskim životima) odlaganja uvođenja GMO u određene zemlje. Rad egzaktno pokazuje da odlaganje sa uvođenjem GMO – autori koriste skraćenicu GE od “genetically engineered”, ali to je isto – iz različitih birokratsko-regulatornih razloga nanosi veoma opipljivu štetu privredi, ali i u broju života izgubljenih zbog pothranjenosti. U radu se eksplicitno apostrofira pogubna levičarska i antinaučna politika EU u vezi sa ovom temom, koja često predstavlja direktnu prepreku masovnom uvođenju ovih spasonosnih poljoprivrednih tehnologija u stalnu upotrebu.

Tipični pasus: If Kenya had adopted GE corn in 2006—according to the reports of the IRMA project this was possible—between 440 and 4,000 lives could theoretically have been saved. Similarly, Uganda had the possibility in 2007 to introduce the black sigatoka resistant banana, thereby potentially saving between 500 and 5,500 lives over the past decade. The introduction of Bt cowpea is expected to be in 2017 in Benin, Niger, and Nigeria. The AATF has already indirectly expressed concerns about reaching this goal by explicitly mentioning the phrase: “depending on approvals”... A one-year delay in approval would especially harm Nigeria, as malnourishment is widespread there. The consumption of cowpea per capita is higher than in both Benin and Niger. A one-year delay is estimated to cost Nigeria about 33 million USD to 46 million USD and between 100 and 3,000 lives.

Dakle, potpuno suprotno od uobičajenog stanovišta iza kojeg se obično krije regresivna i nazadnjačka agenda: “Daj da malo sačekamo, kud se žurimo, itd.” Slučaj sa GMO je dodatno zanimljiv po tome što se u njemu odlično prelama slaganje među ekstremistima na obe strane političkog spektra karakteristično za doba Trampa i Brexita – levičarski ekstremisti su najglasniji u svom regulatornom i antinaučnom ratu protiv GMO, ali ne treba zanemariti ni verske fanatike i ostale ekstremne tradicionaliste koji standardno bulazne o tome kako je biotehnologija “igranje boga” i strašilo “nemoralne nauke” (u evangelističkim born-again-bullshit krugovima se često dodaje “nemoralne državne nauke” bez da se kapira prilično očigledna istina da se najveći deo biotehnoloških istraživanja generalno i GMO partikularno odvija u privatnom sektoru). 

Rekao bih i da je ovo odličan primer onoga što je Hajek pokušavao da kaže u često citiranom (ali često i neshvaćenom) eseju Zašto nisam konzervativac: postoji savršeno dobro definisan smisao u kojem klasični liberal, za razliku od konzervativca, gleda u budućnost sa optimizmom i pozitivnim afektom. Prošlost nije bila bolja zato što u njoj nije bilo GMO; bila je lošija zbog toga. „Zlatno doba“ bilo koje vrste, bilo ono edensko, vinčansko, arijevsko, doba Nemanjića, Lost Cause of the South, itd. isl. je bez izuzetka mistifikacija, obično praćena zavlačenjem ruke u tuđi džep. Isto kao što “Oci osnivači” (da ne pominjemo proroka Muhameda, evanđeliste, cara Solomona i druge još drevnije Nesporne Autoritete) nisu mogli ništa relevantno da kažu o genetski modifikovanim organizmima, pa sve da im priznamo natprirodnu inteligenciju i moralnost – pa je eo ipso zaludan posao pokušavati da se do odgovora na probleme koje u vezi sa GMO imamo dođe nekakvom egzegezom Neprikosnovenih Spisa – isto tako je „mudrijaško“ čekanje na bolje uvide budućnosti u boljem slučaju tek samo prefinjeniji oblik lenjosti i prokrastinacije, a u lošijem slučaju čisto podmetanje klipova u točkove.

U pomalo srodnom duhu, levičarski ekstremisti su još jednom prevazišli sami sebe sa još jednom Jezivom Zaverom da se privatizuje (o horora!) i komercijalizuje (upomoć! upomoć!) svemir i nebeska tela u njemu: https://www.youtube.com/watch?v=GjiCFkSt6Ec
(oko 5. minuta počinje kratki, ali urnebesni, segment o “užasnoj privatizaciji svemira”)

Dok mi lično zaista nimalo ne smeta pljuvačina usmerena ka trampističkim klovnovima tipa Stephena Millera i naročito komičnog budalaša Sebastijana Gorke koji kao da je izašao iz neke balkanske klozet-fašističke organizacije poput SANU, HAZU ili Francuske 7, jedan od problema sa takvim likovima upravo i jeste u tome što oni nemaju ni traga konceptualnog i kognitivnog aparata koji je neophodan za ozbiljno suočavanje sa potrebom i u konačnoj analizi moralnim imperativom komercijalizacije svemira, o čemu sam ovde svojevremeno pomalo i pisao. Kontekst levičarskog komentara i standardnog skandalizovanja (zamislite, svemir može biti zagađen!) nas sprečava da sagledamo istinske i veoma ozbiljne probleme sa kojima se suočavamo, i u pogledu resursa i u pogledu ekoloških i klimatskih posledica kratkovidih politika na svim stranama mainstream političkog spektra. 

"Ukoliko bih želio sažeti u jednu riječ ključnu razliku i ključnu prednost takmičarske sigurnosne industrije usporedno s trenutnom etatističkom praksom, ta bi riječ bila "UGOVOR"." Odlomak iz govora Hans-Hermann Hoppe-a na Mises seminaru u Sidneju, u kojem objašnjava on kako bi funkcionirao privatni pravosudni sistem.

Video: 

čitaj dalje

autor Ron Paul

Nakon nedavnih sukoba između grupe alt-right (alternativna desnica) i grupe Antifa, neki libertarijanci su raspravljali koju grupu oni trebaju da podrže. Odgovor je jednostavan: nijednu. Alt-right i njeihovi ljevičarski protivnici su dvije strane istog autoritarnog novčića.

Teaser thumbnail sadržaja: 

čitaj dalje

Gospodine predsjedniče, uvijek se radi o novcu, zar ne. Koliko vremena provodimo u ovoj komori govoreći o transferima novca! Mi nikada ne razmišljamo o onesposobljavajućem efektu koje to može imati na pojedince, na čitave profesije, konsultanate i izvođače radova, i na ljude koji su naučili kako da žive od briselskih institucija, čak i na čitave nacije koje su podstaknute da gledaju dalje od svojih granica za svaki uspon u životu. Debata: Implementacija evropskog fonda za strateške investicije, Evropski parament, Strazburg, 15. juni, 2017.

Video: 

čitaj dalje

  Tržišno rešenje - Sloboda govora
Autor: Željka Buturović
U zanimljivom tekstu Megan McArdle postavlja između ostalog pitanje koje ulazi u srž klasičnog liberalizma - da li principijelna crta između privatnog i državnog sankcionisanja govora suštinski opisuje slobodu govora. Znači, da li je društvo u kojem vam država dozvoljava da kažete šta hoćete (ne postoje nikakva zakonska ograničenja, congress shall pass no law, etc.) ali rulja kažnjava svaki iskorak iz strogo propisanih okvira društvo u kojem zaista postoji sloboda govora?

Neposredan povod za njenu kolumnu je nedavni incident u Guglu, gde je jedan od inženjera izneo svoje viđenje "manjka" žena u Guglu i, opštije, inženjerstvu i kompjuterskim naukama. Kao ženi koju su roditelji naterali da završi  ETF odavno mi je jasno da je priča o diskriminaciji žena u tehničkim oblastima potpuna budalaština. Upravo je suprotno - u svakoj situaciji koja zahteva tehničko znanje ženska osoba koja ga ima dobija pozitivnu pažnju i biva dodatno stimulisana i nagrađivana. Ima raznih istraživanja na ovu temu, ali iskreno, za mene se stvar svodi na to da imam zaista dosta iskustva u svemu tome i ako postoji problem onda je on suprotan a to je presija da se žene bave matematikom ili, još gore, inženjerstvom i programiranjem. Megan McArdle ima odličan tekst i na tu temu koji je vrlo sličan mom iskustvu a opisuje taj osećaj da ste okruženi ljudima kojima je to čime se svi vi profesionalno bavite mnogo zanimljivije nego vama (i da će kao posledica u tome biti mnogo bolji). Sećam se npr. nekih inače lošijih studenata na ETF-u koju su u slobodno vreme pravili nekakva tranzistorska kola. Ili, na postdiplomskim studijama statistike, kineskim studentima koji isprobavaju varijante nekog problema koji nije za domaći. Ili, u Matematičkoj gimnaziji onih koji vikendom prorađuju rumunske zbirke. To je demorališuće i otuđujuće i tu vam postane očigledno da ste vi za nešto drugo, nešto u čemu ste ne samo dobri nego vas i interesuje. Kao i velikoj većini žena, meni je sedenje za kompjuterom, osim ukoliko je u pitanju neka vrsta komunikacije, dosadno (a suprotno uvreženom mišljenju nije preterano dobro ni plaćeno. Ljudi koji su najglasniji na temu da više žena treba da se bavi npr. programiranjem se praktično nikad sami ne bave tim divnim, zanimljivim poslom).

No, čak i da James Damore nije u pravu, ostaje činjenica da je zbog mišljenja koje je izneo izgubio posao ne samo u Guglu nego je zahvaljujući internetu i društvenim mrežama stigmatizovan verovatno do kraja života. Drugim rečima, posledice iznošenja "pogrešnog" mišljenja su prilično dramatične. Nije to baš Goli otok, ali je po posledicama rekla bih prilično uporedivo sa nekom formom ograničenja slobodnog govora u zakonskoj sferi.

Ova tema mi često pada na pamet kad poredim SAD i Srbiju. Na papiru, sloboda govora u SAD je veća nego u Srbiji. Prema klasičnoj libertarijanskoj prici, bitno je samo da li dršava ograničava govor. Ali, subjektivni osećaj je drugaciji. U Srbiji se osećam slobodnije da pričam o čemu hoću, kako hoću, da eksperimentišem sa idejama. Nema te masovne osude; kao da ljudi nisu toliko investirani u svoje stavove. U stvari nisam sigurna da bih se usudila da napišem ovakav tekst na nekom američkom blogu - svakako ne ako bih npr. bila direktor neke kompanije ili docent na univerzitetu.

Skoro je nezamislivo da u Srbiji neko napiše memo kakav je napisao James Damore. U stvari, već sama cinjenica da za tim nema potrebe govori o nekim zdravim rezonima u srpskom društvu; kad nesto nije tabu nema potrebe ni za njegovim kršenjem. Takođe je nezamislivo da se oko ovog zapisa razvila takva histerija. Bilo bi verovatno glasova kritike, ali oni teško da bi imali neke trajnije posledice. Zoran Milivojevic je tu dobar primer - neko ko voli da kontrira tom nekom recimo sa Zapada uvezenom elitnom mišljenju, i ko je često kritikovan a ipak opstaje na javnoj sceni u moralnom rangu sa svima ostalima, kao predstavnik 'druge strane'. U međuvremenu, teniski komentator u SAD je izgubio posao jer je rekao da Venus Viliams igra 'gerila tenis' (a pošto 'gerila' zvuci kao 'gorila'...).

U krajnjoj tački problem sa libertarijanskom teorijom je dublje prirode. Ljudska istorija i društvo se ne može podvesti pod mali broj jasno formulisanih principa. Postoje razni principi (privatna svojina, individualna prava) koji imaju puno smisla i objašnjavaju mnogo stvari ali kad sve odgovore pokušamo da pronađemo u njihovoj primeni upadamo u razne apsurde. Vremena se menjaju, više ne živimo pod zabranom uvoza i kontrolom cena, nisu svi principi jednako relevantni. Tako je i sa slobodom govora. U npr. Turskoj je državna represija glavni problem. Ali, na mnogim mestima, naročito na Zapadu, postoje ozbiljnija ograničenja. Za njih je potreban neki novi princip.

“Gospodine predsjedavajući, ponukan sam da citiram velikog američkog filozofa Murray Rothbarda koji je rekao: Država je institucija krađe na veliko.” ... “kada ljudi prokuže vaše smicalice, neće proći dugo vremena prije nego što provale u ovu dvoranu i objese vas, i biti će u pravu što će to učiniti.

Debata: Program akcije za oporezivanje u Evropskoj uniji za period između 2014-2020. Evropski parlament, Strasbourg, 21 Novembar 2013.

Video: 
<  1  2  3  4  5  6  7  8  9  10  11  >


contact@liberator.in
Liberator nije odgovoran za sadržaj na ovim stranicama koji je u vlasništvu njegovih autora.