<  1  2  3  4  5  6  7  8  9  10  11  >
Datum: 
Friday, 27 October, 2017 - 09:00 - Tuesday, 31 October, 2017 - 17:00

U Sarajevu će se u periodu od 27. do 31. oktobra ove godine, održati drugi OPEN Fest. Riječ je o najvećem libertarijanskom festivalu u Evropi, koji je prošle godine ugostio preko 5.000 domaćih i inostranih učesnika.

Teaser thumbnail sadržaja: 

čitaj dalje

  Tržišno rešenje - Par crtica iz SAD-a, Volume I: politika
Autor: Mihailo Gajić
Tokom avgusta sam proveo dve nedelje u SAD. Prva nedelja je bila radna pošto sam učestvovao na jednom novopokrenutom programu fondacije Friedrich Naumann, pod nazivom World Economic Order. Ovo je bio prvi program, i bio je posvećen protekcionizmu i međunarodnoj trgovini. Ovo je verovatno najbolji program na kome sam do sada učestvovao, pošto je imao dobru raspodelu vremena između predavanja, radnih sastanaka i prilika za networking, a i same organizacije koje su bile uključene u program su se potrudile da sve zaista bude na visokom nivou. Za ovo je verovatno najzaslužniji direktor kancelarije u Vašingtonu, Klaus, koji već više od 3 decenije živi i radi u Vašingtonu, a radio je i u političkim kampanjama nekih kandidata i u samom Kongresu, pa su njegovi kontakti otvarali mnoga vrata koja bi inače ostala zatvorena. Pored standardnih think tank-ova (Peterson Institute for International Economics; Cato Institute; Heritage Foundation; Brookings Institute) koji prate međunarodnu trgovinu, bili su i organizovani sastanci sa profesionalnim udruženjima kao i federalnim institucijama: US Trade Commission, US Trade Representative, House of Representatives. 

Ovo je bio moj prvi boravak u SAD, i naravno da je bio prepun utisaka, pre svega da je to društvo koje je svetlosnim miljama udaljeno čak i od Evrope, Balkan da ne spominjemo. Usled političkih previranja (niko nije verovao u izbor Trampa, pa se posle postavilo pitanje imenovanja nove administracije, pa sada ruski uticaj tokom kampanje) politika je velika tema i običnom svetu, samo što oni razmišljaju u dihotomiji pro-Trump / anti-Trump, dok malo upućeniji i obrazovaniji ljudi govore o posebnim politikama nove administracije pa stoga pro-policy ili anti-policy. 

Kako sam svoj stav o političkim kretanjima uglavnom izgradio na osnovu selektivnog pristupa američkih i evropskih medija, doživeo sam nekoliko ozbiljnih momenata koji se mogu nazvati reality checks. Prvo, republikanska pratija je i dalje čvrsto free trade partija. Deo njenih glasača to nije, a oni se veoma glasni i važni jer izgleda da su oni bili važan jezičak na vagi na predsedničkim izborima. Izgleda da deo njih nije istorijski galsao za republikance, ali da je ih privukao Tramp. Republikanski establišment još uvek ne zna kako da se prilagodi ovoj situaciji - kako nam je rekao pomoćnik predsednika poslaničke grupe republikanaca (jer kako drugačije da prevedem Majority Leader?). To se lepo videlo i na glasanju u US Trade Commission dan posle toga: komisija ima 6 članova (3 republikanci, 3 demokrate) i prateću stručnu službu koja ispituje slučajeve non-fair trgovine i mogućih policy odgovara u oblasti trgovine (npr uvođenje prelevmana u slučaju dampinškog uvoza). Komisija je glasala o pritužbi na uvoz proizvoda od gume, sa željom da se ispita opravdanost uvođenja nekih mera zaštite. Proces su pokrenule američke kompanije protiv firmi iz Malezije (ako se dobro sećam), na glasanju su republikanci glasali PROTIV, a demokrate ZA. Toliko o tome da je republikanspa partija protekcionistička.

Drugo, gotovo svi akteri u SAD žele da se pokrene revizija NAFTA-e. Ali ne svi iz istih razloga: Tramp i delovi administracije možda žele da uvedu neki protekcionizam, ali drugi akteri žele reviziju da ovaj sporazum postao otvoreniji, a ne zatvoreniji. Trgovina uslugama nije dobro rešena njime jer je on pregovaran u trenutku kada Internet još nije funkcionisao, kao ni sistem rešavanja sporova pa se oni uglavnom rešavaju pred WTO. Ako Tramp ne uspe da okupi dovoljno jaku koalciju oko sebe, verovatnije je da će nova NAFTA biti liberalnija od stare. Ovo dodatno komplikuje procedura trgovinskih pregovora: normalna procedura podrazumeva da se svaki Free Trade Agreement (FTA) odobrava u Kongresu ne samo u celosti, nego i u pojedinosti tj moguće je postavljanje i usvajanje amandmana od strane kongresmena. Time bi neki teško ispregovarani FTA deal mogao da bude skroz promenjen u proceduri glasanja. Onda bi on morao da se opet pregovara sa drugim stranama, što nije nimalo lagodno ni lako. Zbog toga je ustanovljena ubrzana procedura - u njoj Kongres postavlja ciljeve koje FTA treba da postigne (oni mogu biti široki neobavezujući, tipa povećanje obima trgovine, olakšavanje pristupa američkim privrednicima tržištu date zemlje ali i mnogo konrektniji, npr smanjenje carina za američki izvoz od toliko i toliko % ili ukidanje kvota za šećer itd). Na osnovu ovih smernica se vode pregovori, i ukoliko se oni postignu, prilikom glasanja glasa se samo u celosti, ne postoji procedura promene pomoću amandmana. 

Treće, establišment republikanske partije nije preterao lud za Trampom, što se videlo i iz nastupa John McCain-a prilikom glasanja za Obamacare. Osim toga, sistem unutrašnje institucionalne kontrole administraciji dosta vezuje ruke - politički sistem je takav da moraš da znaš da sklapaš dilove da bi namakao većinu. Ovo nama može da deluje čudno pošto smo navikli na mašine za glasanje u Skupštini bez prava na mišljenje, ali u SAD nema centralizacije političke moći kao kod nas i državama regiona, tako da kongresmeni i senatori, iako pažljivo slušaju šta se priča u partiji i šta govori administracija, ipak više slušaju svoje konstituente koje su ih birale. 

Ovo sve ozbiljno narušava sliku omnipotentnog vladara koja se možda i nesvesno projektuje oko Trampa. Pored toga, ne postoji jak protekcionistički buljuk u Vašingtonu koji gura takve politike. Osim toga, ako bilo šta znamo o ekonomiji, to je da trgovinski deficit nije loš (Slaviša je pisao skoro o tome) sam po sebi, a kako su u SAD prisutni budžetski deficit i suficit na kapitalnom računu može se očekivati postojanje trgovinskog deficita. Pored toga, trgovinski deficit nije nešto posebno visok - u oviru je desetogodišnjeg proseka, i ispod 3% GDP-a (oko 500 milijardi USD godišnje), i smanjuje se od juna pošto izvoz značajno raste. Drugi ekonomski pokazatelji su za sada jako dobri, nezaposlenost je na rekordno niskom nivou još od izbijanja krize, na 4,3%, što je zapravo čak ispod prekrizne stope koja je 2007. bila 4,4%. Zato je veoma čudno da je protekcionizam tako visoko na skali problema; verovatno je trgovina samo popular scape goat koji se koristi da se zamaskiraju drugi problemi - veliki skill deficit među radnom snagom, to što rast ekonomije i zarada nije podjednako raspoređen pa postoje regioni i industrije koji se nisu oporavili od krize. Rast produktivnosti je visok tokom zadnjih godina, i on je zapravo uz automatizaciju koja je njegovo deo zapravo glavni krivac za smanjenje broja radnih mesta u manuelnim industrijama (neke brojke na koje sam naišao ovom trendu pripisuju 3/4 gubitka radnih mesta u industriji SAD, a samo 1/4 prebacivanju industrije u inostranstvo i uvozu). 

Zbog svega ovoga, mislim da se određenom dozom optimizma (ili barem značajno manjom dozom pesimizma) možemo da gledamo šta se dešava sa druge strane Atlantika. SAD su još uvek predvodnik slobodnog sveta, i dešavanja u njoj mogu da imaju značajne posledice po ostatak sveta, pa i po Srbiju. 


  
   - HAKOM, ponovimo
jer novosti kažu da je još gore nego što smo mislili   ponovimo Stvar je u tome, da iako HAKOM ruši brda i preorava doline da bi na fiksnome tržištu isfurao strukturu u % koja odgovara nekim blesavim % zahtjevima, sve to uopće nije bitno. HAKOM naime, uopće ne shvaća konkurenciju. Glavni konkurent HT-u nisu […]
  Libertarijanac u samoegzilu - Izrasti svoja krila slobode i poleti
Autor: Jadranko Brkic
Trust me, mi nismo loši ljudi toliko koliko nas sistem čini i može učiniti lošima.  Ono što jesi, deep down in your mind and soul, često nije ono kakvim te čini okruženje u kojem živis. Okruženje, tj. sistem ili društveni poredak je neviljiva tamnica koja te sprečava da upotrijebiš svoje individualne sposobnosti i ostvariš svoje najveće potencijale, nagoni te da budeš neostvareni polu-divljak,
  Tržišno rešenje - Anti-Veber
Autor: Slaviša Tasić
Maxom Weberom se danas bavi još samo nekoliko istoričara društvenih nauka i Srbija. Glavna ideja po kojoj je u Srbiji poznat i koja se aktuelizovala sa dolaskom Ikee je povezanost protestantskog duha i uspeha kapitalizma. To je zanimljiva hipoteza i deo je šire literature o kulturološkim osnovama ekonomskog rasta. Weber nije bio prvi (Monteskje je, recimo, nagađao da su južnjaci lenji zbog sunca i lepog vremena a severnjaci predodređeni za uspeh jer im je oštra klima istesala duh), ali njegova tvrdnja je možda najpoznatija te vrste.

Tvrdnja je empirijski sumnjiva. Istraživači koji su je kasnije testirali ukazivali su da su drugačije stvari bile posredi. Neku su tvrdili da je Weber pobrkao regione sa religijom kao uzrokom, odnosno propustio da kontroliše za region. U nekim od većinski protestantskih regiona katolici su bili u proseku uspešniji, ali je Weber propustio da to sagleda i pripisao ukupni veći prosečni dohodak regiona protestanizmu, tačnije kalvinizmu. Ovakve stvari se jako teško raspetljavaju (moguće je, recimo, tvrditi da su katolici u takvim krajevima prisvojili većinsku protestantsku etiku), ali bezbedno je reći da Weberova hipoteza empirijski nije dobro prošla.

Danas protestanski sever Evrope jeste bogatiji od katoličkog juga. Problem je što je nemoguće utvrditi da je protestantizam taj ključni faktor koji pravi razliku jer se Italija i Švedska razlikuju po mnogo dimenzija. Ako uzmete Nemačku, mahom katolički jug je bogatiji i uspešniji po svim merilima od uglavnom protestanskog severa.

Ali interesantnije od empirijske validnosti Weberove hipoteze je konceptualna greška koja iza nje stoji, istorijski a možda još više danas. Protestantska etika podrazumeva štedljivost i marljivost i tvrdnje o superiornosti protestantkog duha baziraju se na ovim osobinama. Ako naporno radite i pazite na svaki dinar, imate veće šanse da zaradite i sačuvate. To nije sporno, ali veliko je pitanje koliko je tako nešto značajno u razvoju kapitalizma.

Ekonomski rast koji je započeo u 18-19. veku -- nagla promena koju opisujem u Šta je kapitalizam (i koju su dobro obradili mnogi autori koje ćete tamo naći u fusnotama) nije mogla nastati štednjom. Nisu zapadne privrede počele da rastu zbog štednje i marljivosti. I nisu rasle po principu cigla na ciglu, već zahvaljujući idejama i inovacijama. I danas razvoj i napredak ne dolaze primarno iz štednje nego iz preduzetničke kreativnosti, iz novih ideja i eksperimenata. Kodak i Nokia nisu propali zato što je neka druga firma sekla troškove i štedila, već zato što je neka druga firma imala genijalniju ideju. Zato što je neko smislio Blackburry, pa onda iPhone. Kalifornija nije bogatija od Japana zato što u San Francisku više rade i štede nego u Tokiju. Sasvim suprotno, Japanci su čuveni po disciplini i marljivosti, a sve se javnije govori o pozitivnoj ulozi halucogena Silikonskoj dolini.

Štednja i marljivost su odlične osobine, ali je Weberov protestantski model rasta upitan, naročito danas kada se kao u Srbiji propagira sa stotinak godina zakašnjenja. I protestantski sever Evrope dobro razume da iako štednja ne može da škodi, pravi kvalitativni progres dolazi iz kreativnosti. Švedska ima visoke stope preduzetništva i vaučerski sistem obrazovanja koji omogućava slobodu i eksperimentaciju. Ključne su ideje  - kao što je, recimo, koncept Ikea prodavnica - a ne štednjom nagomilani kapital. 
  Tržišno rešenje - Bolji život
Autor: Željka Buturović
"Junaci Boljeg života su sve vreme bili u potrazi za boljim životom, a danas vidimo da je to što su ti junaci živeli zapravo bolji život u odnosu na ono što mi živimo danas... Danas je nemoguće zamisliti Gigu Moravca, pravnika u nekom preduzeću i njegovu suprugu, profesorku latinskog, kako žive u nekom lepom stanu, imaju troje dece, kubure da tu decu izvedu na pravi put, ali opet žive neki pristojan život, imaju auto, bore se s računima i kreditima, ali žive pristojno..." kaže Dragan Bjelogrlić u zanimljivom intervjuu.

OK, već mnogo puta smo pričali o toj iluziji da se pre 30 ili 40 godina bolje materijalno živelo - bolje jelo, oblačilo, i ono što mene posebno iritira, više putovalo (ne, nije se više putovalo).

Ono što je zapanjujuće u ovom primeru je ne to što je Bjelogrlić zaboravio kako se stvarno živelo - to je, kao što rekosmo, prilično uobičajena pojava - nego je zaboravio kako je taj život prikazan u seriji u kojoj je on sam glumio. Toliko je dakle ukorenjena njegova percepcija da se nekad bolje živelo, da on koji je godinama napamet učio dijaloge, provodio stotine sati sa drugim glumcima/likovima, komentarisao (pretpostavljam) anegdote po kafanama, prisećao se uspomena sa snimanja i tako dalje je zaboravio stvari kojih se sećam ja koje sam to samo gledala na TV-u pre otprilike 25 godina! Moja jedina prednost je što ne robujem toj iluziji i to je izgleda dovoljno da moje sećanje bude bliže istini.

Krenimo od ovog opisa "pravnika u nekom preduzeću i njegovu suprugu, profesorku latinskog, kako žive u nekom lepom stanu". I zaista, Giga i njegova žena žive u velikom saloncu u samom centru Beograda (mislim čak možda u Knez Mihajlovoj ulici i to preko puta fontane). Ali, jedan od glavnih zamajaca drame u "Boljem životu" je upravo klasna razlika izmedju Gige i njegove žene. On je pomalo neotesan, a ona dolazi iz bogate stare porodice. "Pravnik u nekom preduzeću" i "profesor latinskog" nikako ne bi mogli da od svojih plata žive u takvom stanu. To nam serija jasno daje do znanja pokazujući kako žive njihove srodne duše tj. ljubavnici - Voja Brajović je takodje profesor u gimnaziji i živi, i to kao čovek u već nekim godinama, u malom stanu i to sa svekrvom! Gigina ljubavnica i sekretarica, koju glumi Gorica Popović se više ne sećam tačno gde živi, ali svakako se skromno oblači. 

To nije kraj! Devojka/ljubavnica Bjelogrlićevog filmskog brata Saše, Koka, zivi u sobi na periferiji gde je debelo smara njen gazda (zašto se ne odseli na neko lepše mesto, mozda neki salonac na Terazijama?). Kroz propalo preduzeće u kojem radi Saša upoznajemo niz likova koji skromno žive (postoji tu nekakva stambena rang-lista oko koje se glože posto na njoj sede decenijama) i provode vreme u raspadajućem podrumu razglabajući o svinjskim polutkama.

Pored Gige i njegove žene jedini ljudi koji u materijalnom smislu žive dobro su direktori i visoko pozicionirani menadžeri u (uspešnim?) preduzećima (Jataganac, Kurcubic, Jatagančeva ljubavnica) i ona pevačica/sponzoruša u koju je bio zaljubljen Bjelogrlic. Devojka koju glumi Dubravka Mijatović je takođe bila iz neke imućnije porodice. Svi ti imućniji likovi su, uzgred, prikazani kao nesrećni i moralno problematicni.

Da nije bilo ovog intervjua nikad mi ne bi palo na pamet da mislim o svemu tome, ali sad kad razmislim u toj seriji je bila dosta izražena osuda klasnog raslojavanja u jednom prilično depresivnom društvu (gorem nego što ga se ja sećam). Ako već ne možemo da se usaglasimo da li se nekad bolje živelo jer svako ima neke druge primere i uspomene, možemo bar da se zajednički zapitamo da li se u "Boljem životu" bolje živelo.
   - Google be evil
o bojkotu     Ima li smisla bojkotirati Google? Znam da ste pomislili ne, ali odgovor je zapravo i da i ne. Ne, iz svih razloga zbog kojih ste pomislili ne, u nekom realnom vremenskom okviru google je teško ozljediti, a kamoli srušiti nekakvim bojkotom. Ali da, zato što je bitno i tko bojkotira. Sama […]
  Tržišno rešenje - Šta je GDP?
Autor: Slaviša Tasić
Pošto GDP odbija da poraste, iz Vlade su najavili kratkoročne mere za njegov brži rast. To odaje nerazumevanje koncepta i svrhe GDP.

GDP je pre svega mera. Kada mera postane cilj, onda prestane da bude dobra mera. Telesna temperatura je dobra mera, jer vam njen rast saopštava nešto o stanju vašeg zdravlja. Ali kada je pretvorite u cilj, kada uzmete da je lekovima veštački spustate, onda ćete možda i postići cilj od ispod 37 ali vam temperatura više ništa ne saopštava.

Veliki deo problema sa GDP-em proizlazi iz nerazumevanja šta on stvarno znači. GDP predstavlja ukupnu količinu proizvodnje po tekućim cenama, a to nije isto što i ekonomsko blagostanje stanovništva. Ukupna novčana vrednost proizvodnje je jedan zaobilazni pokazatelj ekonomskog blagostanja i kao takav ga treba i tretirati. Kao i na temperaturu, na njega treba obraćati pažnju ali ne sme postati sam sebi cilj. Cilj je blagostanje stanovništva.

Vi možete kratkoročnim merama napumpati takav pokazatelj. Najjednostavnije je to uraditi državnom potrošnjom kroz zaduživanje. Državna potrošnja je jedna velika komponenta GDP-a i dodatna potrošnja, zapošljavanje ili povećanje plata u javnom sektoru kroz državno zaduživanje može već u kratkom roku povećati GDP.

Nerazumevanje GDP-a stoji i iza zdravo-za-gotovo uzetih tvrdnji poput one da "privreda Srbije još nije dostigla nivo iz 1989." Možda je dostigla mereni nivo GDP, možda i nije, ali je ekonomsko blagostanje prosečnog stanovnika danas svakako mnogo veće. U GDP ulazi ukupna potrošnja domaćinstva, koja je, možda, po nekoj meri, sa nekim od mogućih preračunavanja inflacije i kupovne moći, 1989. bila veća. Ali to je uglavnom irelevantan podatak, jer je za materijalno blagostanje ključno šta se takvom potrošnjom dobija. I jasno je da se danas dobija mnogo više, uz mnogo veći izbor. Te 1989. su banane bile luksuz, a za isti novac za koji ste tada kupili EI-Niš danas možete Sony TV sa ravnim ekranom. Novi proizvodi, inovacije i širina izbora su elementi blagostanja iako to GDP brojka ne reflektuje. Šta je kapitalizam ima još ovakvih primera i detalja o ekonomskom rastu u vremenu.

Statistike zapadnih zemalja pokušavaju da brojke koriguju za rast kvaliteta robe, ali to je nemoguće uraditi na neki egzaktan način i konsenzus je da je ekonomski rast i pored takvih korekcija potcenjen. IT je verovatno najpotcenjenija oblast -- računarska snaga raste eksponencijalno ali u GDP ne ulazi to nego opadajuće cene računara i gadžeta. A u zemljama poput Srbije, koje sve to uvoze, korekcije kvaliteta i nema; jednostavno za svaki evro uvoza dobija se sve veće materijalno blagostanje a da se to nikako ne obuhvata.

Ovako GDP izgleda na grafiku ponude i tražnje, ako bi se one posmatrale agregatno, na makro nivou. GDP je količina proizvodnje puta cena, plava povrišna na grafiku ispod. To je ono što znamo i što merimo. Ali ekonomsko blagostanje nije to, nego narandžasta povrišna iznad, potrošački višak. Zelena kriva tražnje pokazuje koliko bismo hipotetički najviše platili za neku robu kada bismo morali. Ali mi ne plaćamo to, nego samo tržišnu cenu; a razlika između hipotetičke spremnosti da se plati i onoga što se plaća je mera neto ekonomskog blagostanja koje dobijamo.

Kada kod zubara platite anesteziju, GDP poraste za cenu anestezije; ali je vaša korist od anestezije višestruko veća. Cena puta količina anestezije je za pacijente trošak -- koji nije sam sebi cilj, ali upravo to predstavlja GDP. Krajnji cilj je korist, olakšanje koje anestezija donosi iako ono nije objektivno merljivo.

GDP je i dalje donekle korisna mera, ali sa tehnološkom transformacijom i rastom udela usluga u privredi njegov ugled ubrzano opada. Bolje je u sagedavanju situacije uključiti i alternative kao što su zaposlenost, prosečne plate, potrošnju i subjektivne ankete o ličnoj ekonomskoj situaciji. Baš zato je ova, čini mi se, rastuća opsesija GDP-em u Srbiji anahrona, dok bi mere usmerena ka njegovom kratkoročnom povećanju sasvim sigurno bile kontraproduktivne po životni standard.




  Tržišno rešenje - Osnivač
Autor: Željka Buturović
Nedavno sam odgledala film Osnivač (The Founder). Tema filma je kritičan period u razvoju McDonaldsa od jednog u osnovi kioska sa pljeskavicama do franšize od preko hiljadu restorana (kao što znamo McDonalds je postao i više od toga ali time se film ne bavi).

Osnovna dinamika filma je izmedju dva brata McDonalds koji su osmislili većinu stvari po kojima prepoznajemo McDonalds - od menija i brze pripreme hrane do odsustva tanjira i logoa - i Reja Kroka koji, naizgled, nije smislio ništa. Braća su bili veliki inovatori a Rej Krok je bio trgovački putnik na ivici prevaranta koji je celog života pokušavao da se obogati uvaljujući nekakve proizvode. Jedan od proizvoda koje je pokušavao da uvali je bila i mešalica sa milkšejk. A jedan restoran u Kaliforniji (Krok je iz Ilionisa) je naručio zapanjujuće veliki broj takvih mešalica. Krok je prevezao pola Amerike da bi video kakav je to restoran i zaključio da je to ubedljivo najbolji restoran u kojem je jeo. Pošto je prodajući mešalice obišao veliki broj restorana taj uvid je doživeo kao novu šansu. I, tako je i bilo.

Ukratko, Krok je uspeo da stvori korporativno carstvo a braći McDonalds nije ostalo ništa... čak je i njihov restoran koji je Kroka toliko oduševio i koji je model za sve McDonaldse (da ne pominjemo nebrojene druge restorane) izgubio pravo da se zove McDonalds. Kako to u filmovima obično biva, gubitnici u biznisu su prikazani kao heroji a pobednici kao beskrupulozni pokvarenjaci. Braća McDonalds insistiraju na kvalitetu hrane, koriste samo najkvalitetnije sastojke, ne štede. Njih dvojca svoju punu pažnju posvećuju svom restoranu da bi on bio savršen. S druge strane, u dalekom Ilionisu, Krok pokušava da razvije franšizu, spreman je na razne kompromise i uštede. Zašto se ne bi napravio deal sa Koka-Kolom? Zašto se milk-šejk ne bi pravio razmućivanjem praška?

Ipak, istina je malo komplikovanija. Ako je pravljene franšize bilo tako lako zašto to nisu uradila braća McDonalds? Oni su to probali još pre nego što se Krok pojavio, ali nisu uspeli pa su odustali. Krok se suočio sa istim problemima koji su i oni imali (novootvoreni restorani se nisu pridržavali menija i ostalih elemenata koji su McDonaldsa činili jedinstvenim i prepoznatljivim) ali je on uspeo da ih razreši.  Bio je manji perfekcionista, uporniji i na nekom nivou je više verovato u McDonalds od njih, koji su sve smislili. Kao trgovački putnik koji prodaje opremu restoranima, on je više putovao i više restorana video, pa je bolje mogao da proceni potencijal McDonaldsa i samim tim bio spreman na veći rizik. Da nije bilo njega, niko od nas ne bi znao za inovativni restoran u San Bernardinu, McDonalds.

Sve u svemu, odličan film koji svakako treba pogledati. Scena optimizacije McDonalds kuhinje je nezaboravna.




  Tržišno rešenje - Indoeveropljani, rasizam i politička korektnost
Autor: Ivan Jankovic
Živimo u vremenu kada je rasizam postao jedan od najvećih tabua. Iako je na jednom nivou to vrlo dobro, postoji i mračnije naličje ove "prosvećenosti": svaki govor o razlikama među različitim grupama  se tabuizuje kao maligni izraz predrasuda. Predsednik Harvard Univerziteta Larry Summers je bio otpušten i proveden kroz pravog medijskog toplog zeca zbog puke sugestije da znatno veći broj muškaraca nego žena među profesorima teorijske fizike i matematike možda ima veze sa disproporcionalno većim brojem muškaraca nego žena sa jako visokim IQom (nužna pretpostavka uspeha u ovim fundamentalnim disciplinama). Charles Murray, u svojoj knjizi Bell Curve je prezentirao evidenciju da postoje značajne razlike u prosečnom koeficijentu inteligencije između belaca i crnaca. Bio je i još uvek je podvrgnut pravom ostrakizmu kao "rasista" i "bigot", bez obzira što je osnovni empirijski nalaz knjige neoboriv (iako je njegova interpretacija tog nalaza sumnjiva, kao što je Thomas Sowell pokazao).

Ovo je samo plastičan izraz jednog opštijeg trenda koji traje duže vremena, a u znaku je negiranja ili minimizovanja uticaja i značaja genetskih faktora u socijalnim istraživanjima. Ja volim da ga pratim u jednom pomalo opskurnom domenu koji ipak ima šireg političkog značaja: studijama o poreklu Indeovropljana, njihovog jezika i kulture. Interesantna začkoljica zbog koje indoevropske studije predstavljaju izazov za političku korektnost je urpavo to što problematizuju ovu "antirasističku paradigmu".

Čitam sada knjigu vrlo zanimljivog indijskog naučnika s kraja 19 veka, Bal Gandahar Tilaka, koja je naslovljena "Arktički dom Veda". On analizira neke inače enigmatične delove drevnog indijskog speva RigVede koje govore o šestomesečnom danu, dugim zorama i sutonima, i  sličnim astronomskim fenomenima koji nemaju smisla za bilo koga ko živi u tropima ili umerenom pojasu , i tvrdi da Vede dokazuju da  je poreklo Indoevropljana u arktičkom krugu, blizu Severnog pola. Interesantna je stvar da Tilak, koji piše 1897-98 godine, govori o "arijevskoj rasi" u neutralnom učenjačkom tonu, podrazumevajući da su Indoevropljani (Evropljani, plus Indusi i Iranci) ne samo lingvistička, nego i genetska tj "rasna" grupacija. To je bio standard u nauci druge polovine 19 veka - identifikovanje zajednica koje se danas smatraju lingvističkim sa njihovom genetskom osnovom, korišćenjem frenologije i drugih naučnih i pseudonaučnih tehnika. Nacistička opsesija arijevskom rasom i svi sumanuti zaključci koje su oni izveli iz te teorije nisu "tikva bez korena", već neopravdana genealizacija i radikalizacija legitimnih naučnih doktrina tog vremena.

Kasnija sudbina teorija o "arijevskoj rasi" je bila zapečaćena ne samo nacističkom epizodom, nego i razvojem nauke o Indoevropljanima tokom druge polovine 20 veka. Dugo vremena najuticajnija knjiga o Indoevropljanima napisana je od strane litvanske arheološkinje Marije Gimbutas, naslovljena "Civilizacija boginje". U njoj Gimbutas dokazuje da je civilizacija stare Evrope, pre bronzanog doba bila u znaku ekonomske jednakosti: miroljubiva, bez ratova, i matrijarhatska. A onda su iz ruskih i ukrajinskih stepa došli Indoevropljani ("Kurgani") sa svojim konjima, dvokolicama, gvozdenim kopljima i mačevima, trgovinom, ekonomskom nejednakošću i patrijarhalnom opresijom i za kratko vreme istrebili evropske protosocijalističke domoroce, a ostacima nametnuli im svoj jezik, i svoju surovu akvizitivnu i ratničku kulturu. Na neki način ova teorija (koja u nekim segmentima još uvek uživa podršku nauke) bila je na liniji starih teorija ratničke arijevske rase, samo sa suprotnim vrednosnim predznakom: umesto starog divljenja arijevskoj plavoj zveri sada smo dobili užasavanje nad njenom militantnošću i surovošću, u savršenom dosluhu sa večnim levičarskim lamentom nad destruktivnošću belog zapadnog čoveka i žalosnom sudbinom miroljubivog, plemenitog, socijalističkog divljaka, kao njegove večite žrtve.

U poslednjim decenijama 20 veka, jedna nova paradigma, sa sličnim efektima, postala je vrlo popularna, iz razloga koji će biti očigledni. Naime, neki arheolozi i lingvisti su lansirali tezu da o anatolijskom poreklu Indoevropljana: oni više nisu bili surovi, stepski ratnici na konjima i dvokolicama (kako ih portretiše ne samo Maria Gimbutas nego i freske indijskih domorodaca iz 5 veka pre nove ere) već miroljubivi farmeri koji su se postepeno širili iz svoje maloazijske postojbine po Evropi i dalje, bez ikakvog nasilja, mešajući se sa tamošnjim stanovništvom. Nova teorija je bila vrlo privlačna u eri političke korektnosti jer je uklanjala nezgodne rasističke implikacije stepske teorije: indoevrospki jezici nisu više bili proizvod invazije surovih Varvara sa severa koji su istrebili mirne domoroce nego postepenog ukrštanja i stapanja raznih miroljubivih kultura. Stoga je nova paradigma bila znatno više šik i multikulti. Indoevropski identitet je izgubio svaku vezu sa nacističkom rasnom ili genetskom osnovom i postao samo lingvistička kateorija: Indoevropljani su prosto narodi koji govore, sticajem raznih okolnosti, indoevropske jezike, ali to nema nikakav biološki značaj.

Ova teorija se savršeno uklapa u moderni trend negiranja genetike i biologije koji smo spomenuli na početku. Ima samo jedan problem - nije tačna. Nova istraživanja koja su znatno proširena i usavršena genetskim mapiranjem, dala su nove dokaze da su stare teorije indoevropske invazije iz ruskih stepa bile istinite. Dokaza da su Indoevropljani ne samo lingvistička nego i genetska grupacija je bezbroj i ja ću navesti samo nekoliko. Genetski marker R1a koji dominira kod Slovena, a najviše kod Poljaka, Ukrajinaca, Belorusa i evropskih Rusa istovremeno dominira u Severnoj Indiji, Pakistanu, Avganistanu i Kirgistanu! Da stvar bude još gora, vrlo detaljna genetska analiza ljudi iz različitih kasta u Indiji je pokazala da su članovi viših kasta (bramina i kaštrija) mnogo bliži belim Slovenima nego njihovim sopstvenim dravidskim sunarodnicima sa juga Indije. Ovo je naišlo na vrlo loš odjek kod indijskih nacionalista jer je potkopavalo nacionalističke mitove o "indijskoj naciji". Kakva je to "nacija" čije su "više kaste" genetski bliže ljudima preko pola sveta nego sopstvenim sunarodnicima?

Ne treba da naglašavam da su konsekvence  svega ovoga po balkanske nacionalizme krvi i tla jednako kobne i smehotresne. Prvo, "Južni Sloveni", osim Slovenaca i kajkavaca Hrvata nisu nikakvi Sloveni, makar genetski gledano. R1A marker koji je zajednički Slovenima i indijsko-pakistansko-avganistanskim Arijevcima je mnogo manje zastupljen kod Južnih Slovena. Kod nas dominira takozvani I2 marker koji odgovara pred-slovenskim stanovnicima Balkana: Ilirima, Tračanima i Dačanima o kojima se istorijski malo zna, osim da su govorili indoevropske jezike najbliže današnjem litvanskom i letonskom. Još bizarnije, varijanta ovog istog genskog markera, I1 dominira kod Šveđana i Norvežana! Dakle, Južni Sloveni su neka pobočna "arijevska" grupacija koja se nalazi u čudnoj vezi sa skandinavskim Germanima, ali ne i sa Nemcima, Englezima i Holanđanima (koji su bliži Keltima nego Skandinavcima!). Današnji Južni Sloveni su tako sui generis, "rasni" bastardi nastali mešanjem glavnine domaćeg predslovenskog balkanskog stanovništva i manjine slovenskih zavojevača (nacional-romantičari XIX veka "Ilirci" su makar u tome izgleda bili u pravu). To što ja ovo pišem a vi čitate upravo na ovom jeziku proizvod je velikog kulturnog genocida nad našom autohtonom ilirsko-tračkom civilizacijom Balkana, genocida počinjenog od strane surovih slovenskih okupatora u "stoljeću sedmom". Mi Balkanci pored "500 godina turskog jarma" imamo bogami i skoro 1500 godina slovenskog jarma. Nikad nismo bili svoji na svome, uvek neki okupator dođe da nas tlači.

No, ne samo da Južni Sloveni i nisu genetski neki naročiti Sloveni, nego i genetske razlike među razlitim grupama potpuno proizvoljno odstupaju od nacionalnih granica i etno-religijskih oznaka iz 20-og i 21 veka. Pa je tako recimo ovaj I2 balkanski marker najzastupljeniji među stanovnicima istočne i zapadne Hercegovine koji su genetski praktično jedna ista grupa (a znamo da tamo žive dve vrlo miroljubive i tradicionalno prijateljske nacionalne grupe ljudi). Dalje, "Srbi", "Hrvati" i "Bošnjaci" u Bosni su praktično jedan narod, mnogo sličniji međusobno nego bilo ko od njih za bilo kojom drugom grupom van Bosne. Srbi iz Južne i istočne Srbije, Makedonci i Bugari su isto tako, u genetskom smislu, jedan "narod", dočim su većina Srba iz centralne, severne i zapadne Srbije bliži Hercegovcima i Crnogorcima nego svojoj južnoj braći (što i nije čudo, jer je većina njih odande i došla, tj oni jesu Hercegovci i Crnogorci). Većina Hrvata iz Varaždina, Zagreba ili hrvatskog Zagorja su genetski mnogo bliži Slovencima, nego "Hrvatima" iz Ljubuškog ili Imotskog. I tako dalje i tako dalje.

Ima nečeg zabavnog u tome kako moderna genetika potkopava jednako levičarsku i desničarsku političku korektnost. Da, etničke grupe nisu samo konvencionalne zajednice jezika i kulture, nego su u jakom i doslovnom smislu reči zasnovane na zajedničkoj "krvi". To nikako nije popularno na levici jer naglašava značaj genetike a relativiziju uticaje okoline. Ali je problem što ta zajednička krv ima običaj da se neodgovorno preliva ne samo preko naionalnih i religijskih nego i "rasnih" linija, onako kako ih desničari i konzervativci zamišljaju. Paštuni iz Avganistana, koji su baza talibanskog pokreta, tamnoputi Indusi i Pakistanci ili pak Kirgistanci su u doslovnom i direktnom smislu reči braća Poljacima, Rusima i Ukrajincima. Pokušajte to da objasnite prosečnom istočnoevropskom rasisti!

Moderna nauka je tako, između ostalog, demonstrirala činjenicu da su nacionalizam i moderna država zapravo veštački konstrukti prosvetiteljstva, racionalističke utopije zasnovane na političkoj moći i nasilju, a ne izrazi zajedničkog porekla, jezika i kulture, nacionalne "autohtonosti" i "samobitnosti". Ona pokazuje da je moderni nacionalizam samo jedna disidentska frakcija prosvetiteljstva. Nacije nisu zapravo nikakve nacije u etimološkom smislu reči: nešto izvorno, "rođeno", autentično. Nacije su veštački politički zabrani u koje su konkurentske kaste "stacionarnih bandita" pozatvarale sve podanike koje su mogle da pokore silom oružja. I onda im nametnule jedan kodifikovani jezik, jedan politički okvir, i jedan set oficijelnih laži da ih ubede da fakat da oni žive u ovom a ne u onom rezervatu  nije proizvod slučaja, nego toga što su svi pripadnici našeg rezervata, "iskonski", organski, jedna zajednica, jedna porodica, jedna grupa. Danas znamo "egzaktno" da je to laž.




Autor: Jadranko Brkic
U ustrajnom nastojanju da zasluge za Narodno-oslobodilački rat ne smijemo posve prepustiti komunistima, ukratko se podsjetimo na ovaj primjer ustanka naroda koji se desio u Lici na današnji dan, 27. IIV. 1941. godine. Naravno, uz zasluge takodje idu i sve ono negativnosti koje su se tada dešavale, a što je ukratko pomenuto i u ovom zapisu srpsko-hrvatske Wikipedije.  Svakome treba priznati
   - Najveći grijeh Augusta Pinocheta
…je dopuštanje povratka demokracije… Filed under: (ekonomska) povijest
  Tržišno rešenje - Blade Runner: crtice za političku ekonomiju
Autor: Milan Ćirković
Pre 35 godina i koju nedelju, 25. 06. 1982. godine premijerno je prikazan, u prvoj od svoje tri kanonične verzije, Blade Runner u režiji ser Ridlija Skota, po literarnom predlošku Sanjaju li androidi električne ovce? genijalnog Filipa K. Dika. O ovom legendarnom ostvarenju napisano je do sada desetine knjiga i naučnih radova i zaista nije lako reći nešto što već nije rečeno o eponimnom specijalnom detektivu Ricku Deckardu (Harrison Ford), pobunjenom Nexus-6 replikantu (androidu) Roy Battyiju (Rutger Hauer) i ostalim likovima sjajno dočaranog univerzuma koji su stvorili Dik i Skot. Odvažujem se u to motivisan ne samo jubilejem kultnog filma, već i neprijatnim iznenađenjem koje smo kolega Goran Milovanović i ja doživeli puštajući ga na kreativnom delu programa Akademije liberalne politike u Libeku. Naime, daleko najveći deo polaznika, inače odličnih studenata i očigledno zainteresovanih za različite ekstrakurikularne aktivnosti, nije nikada ranije pogledao Skotovo remek-delo, a u docnijoj diskusiji bilo je dosta komentara da im film „nije jasan“.

Stoga ću ovde skicirati par crtica za jednu novu, hajekovsku egzegezu Blejd ranera, koju naravno ne treba shvatiti potpuno ozbiljno, već više zabavno i opušteno, ali mi se čini da može isprovocirati makar još poneko gledanje ovog filma, a možda i poneki zaključak relevantan za našu sredinu.

  1. Androidi predstavljaju veliki izvor radne snage – ali samo van Zemlje, u Off-World kolonijama. Ovo je verovatno zbog toga što su elite budućnosti poslušale upozorenja raznolikih i jako uglednih autora tipa Nebojše Katića, Branka Milanovića, Stevea Bannona, Naomi Klein i ostalih antiglobalista, neoludista, i alarmista opšte prakse da roboti otimaju poslove ljudima. (Naravno, njima se pridružuju i postmodernisti tipa Nenada Veličkovića koji raspiruju podozrenje "kuke i motike" u vezi sa svim tim zlim robotima, kiborzima i sličnim (neo)liberalnim alama i baucima.) Te tako u svetu Blejd Ranera i dalje imamo bespotrebno ljudsko dirinčenje i maltretiranje (kao i loše održavane zgrade, zapuštene industrijske delove grada, očigledno siromaštvo, ekološke probleme, maloletne delinkvente i sl.) – dakle ekonomija je i dalje u fazi nestašice, a nije još nastupilo post-scarcity, mada bi čovek po napretku tehnologije zaključio da bi trebalo da bude upravo suprotno!
  2. Androidi su na Zemlji zabranjeni i samo njihovo prisustvo se kažnjava „penzionisanjem“, što je orvelovski eufemizam za likvidaciju bez suda. U izvesnom smislu, to je cinično dovođenje popularne politike identiteta do svojevrsnog logičkog vrhunca. Mada se u filmu ne obrazlaže detaljnije ovakav radikalan stav budućeg društva, u Dikovom romanu se nudi prilično neuverljivo objašnjenje da su svi androidi nečije vlasništvo, pa je pojava slobodnih androida dokaz da su oni ubili svoje vlasnike (besmisleno, jer šta je sa androidima čiji su vlasnici umrli prirodnom smrću? Ili odlučili svojevoljno da ih oslobode, itd.) Što bi briljantno rekao Hayek: Any kind of discrimination — be it on grounds of religion, political opinion, race, or whatever it is — seems to be incompatible with the idea of freedom under the law. Experience has shown that separate never is equal and cannot be equal. (The Constitution of Liberty)
  3. Ili medicina nije značajno uznapredovala u odnosu na današnju ili, mnogo verovatnije u svetlu biotehnologije neophodne za razvoj replikanata, eksplodirajući troškovi zdravstvene zaštite dovode do toga da je ona nedostupna čak i briljantnim inženjerima u službi najmoćnijih svetskih korporacija, kakav je J. F. Sebastijan. Da nije tako, editovanje gena koje već danas možemo lako da koncipiramo npr. korišćenjem CRISPR/Cas9 tehnologije bi začas uklonilo njegov Metuzalemov sindrom.
  4. Uslužne delatnosti potpuno dominiraju privredom i najvećim delom se nalaze u rukama preduzetnika sa Dalekog istoka. To da su u pitanju nedvosmisleno najveći dobitnici globalizacije (činjenica koja u današnjoj Srbiji izmiče i levici i lažnoj nacionalističkoj desnici) potvrđuje i lingvistički detalj da se usred fiktivnog Los Anđelesa govori Cityspeak sa maltene manje engleskih nego kineskih i japanskih reči.
  5. Sebastian za svoju zgradu u najužem centru LA napominje: No housing shortage around here... plenty of room for everybody.Ovo ukazuje ne samo na dramatične demografske promene, već i da se ciklično pucanje balona nekretnina nastavilo i u budućnosti, verovatno kao posledica preterane regulacije i nasilnog zaustavljanja privrednog rasta (barem na Zemlji, moguće je da su Off World kolonije u boljoj situaciji - mada ni to nije izvesno, obzirom da su im očigledno potrebni borbeni replikanti kao što je Roj).
  6. Najslavnija scena u filmu, ona na krovu zgrade u kojoj vođa „pobunjenih“ androida Roj Beti potpuno neočekivano spasava Deckardov život, da bi nakon briljantnog, gotovo šekspirovskog monologa sam preminuo predstavlja sjajnu ilustraciju Hajekove poente da upravo neočekivano i nepredvidljivo delovanje predstavlja realizaciju slobode. I suprotno: gubitak slobode ljudima pada mnogo lakše nego što bi to posmatrač sa strane očekivao upravo zato što je potrebna naporna protivčinjenička analiza da bi se makar u naznakama razumelo šta sve sa njom gubimo. U zborniku eseja povodom 90. rodjendana Ludviga fon Mizesa (1971), Hajek je u ogledu pod naslovom „Principi ili korisnost?“ to ovako formulisao: Since the value of freedom rests on the opportunities it provides for unforeseen and unpredictable actions, we will rarely know what we lose through a particular restriction of freedom. I naravno, upravo vrhunskom afirmacijom slobode u toj sceni Roj dokazuje svoj (i po ekstenziji, svih androida) moralni status jednak ljudskom. Samim tim, u toj sceni on demonstrira ogoljeno represivni karakter društva koje taj moralni status i sa njim vezano dostojanstvo pojedinca negira.
  7. Čuvena Gaffova replika Deckardu (poslednja rečenica u filmu): It's too bad she won't live, but then again, who does? se obično tumači kao signal da je policiji poznato da je sam Deckard takodje replikant i/ili nagoveštaj implicitnog prihvatanja jednakosti ljudi i replikanata. Medjutim, iz nje bi se moglo zaključiti i da je Gaff kejnzijanac (In the long run we are all dead. – J. M. Keynes). Gaff, kapetan Bryant i policijski aparat uopšte u filmu su prikazani kao izrazito intervencionistički (pun intended!) i sveprisutnost policijskog nadzora jasno pokazuje kako je klizav put u ropstvo, naročito kada su na raspolaganju novi "neprijatelji naroda" u obliku demonizovanih robota.
  8. Poznata „kletva Blejd Ranera“ pogodila je skoro sve kompanije smatrane veoma jakim početkom 1980-tih, čiji su proizvodi i logoi prominentni u filmu: Atari, Bell, Cuisinart i Pan Am su svi propali, odnosno bili žrtve neprijateljskog preuzimanja. Jedini izuzetak od ovog pravila je, naravno, Coca-Cola, mada je i ona imala značajni pad vrednosti sredinom te decenije. Pomalo paradoksalno, ovo ukazuje da je čak i Dikova i Skotova distopijska vizija zapravo potcenila stopu ukrupnjavanja megabiznisa i nastanak too big to fail konglomerata.



   - Dolijevanje ulja na vatru
o Zakonu o subvencioniranju stambenih kredita za prvu nekretninu   Važnije je da izgleda da se nešto radi, nego da se nešto radi. Ili, čini se, bar tako misle mudre face u Plenkovićevoj vladi. Plenkovićevoj Hrvatskoj palo je u naručje nezasluženo bogatstvo. Naime, sigurnosna situacija u Hrvatskoj za razliku od povećeg dijela turističke konkurencije još je […]
  Tržišno rešenje - Opšta teorija žirafa
Autor: Milan Ćirković


Knjiga izašla ovih dana iz štampe, ima je na sajtu izdavača (sa značajnim popustom), kao i u bolje opremljenim knjižarama. Sadrži tekstove napisane uglavnom u periodu 2008-2015. kao i dva neobjavljena ogleda, medju kojima je i naslovni. Eto, nakon Slavišine sjajne knjige od pre par meseci, ovo treba da bude poziv i drugim TR autorima da se, ako imaju dobar rukopis, obrate Heliksu!

Kao i u Artefaktu za svemirsko putovanje (Heliks, 2009), ogledi ovde sakupljeni ponajviše se bave naučnom avanturom i odnosom nauke prema svetovima filozofije i umetnosti. Prva dva dela, „Strategije nauke“ i „Strategije umetnosti“, dobrim delom su upravo samoobjašnjavajući; njima sam, nakon dužeg premišljanja, dodao i treći deo, tematski različit, ali po tonu srodan, „Doba katastrofa“, koji je neposredno praktično značajan, a pokazuje u kojoj meri kratko pamćenje, povodljivost za senzacijama, kolektivističke mantre, različite kognitivne neobjektivnosti i slične pojave otupljuju oštricu našeg racionalnog pogleda na svet upravo u sadašnjem trenutku, kad se suočavamo s najtežim izazovima i najvećim pretnjama od doba pojave čoveka kao biološke vrste na Zemlji.

Evo i odlomka iz ogleda o dve vrste objektivnosti:

"Zanemarimo za trenutak svu halabuku koju su dizali javno mnjenje, religija, politika itd., a koja je igrala značajnu istorijsku ulogu u Kopernikanskoj revoluciji, i koncentrišimo se na naučne aspekte problema uređenja sistema Zemlje, Sunca i planeta. Izrazito ozbiljnih naučnika bilo je i među geocentristima (Regiomontanus, Klavijus, Tiho de Brahe, Ričioli), kao i među heliocentristima (Hevelijus, Galilej, Kepler, Diges). Oni se nisu opredeljivali za jednu ili za drugu stranu bez razloga ili slučajno, već na osnovu argumenata, posmatračkih I teorijskih, te u skladu s naučnom intuicijom. Mi ih i pamtimo po tome kako su se svrstali u tim dramatičnim vremenima u istoriji nauke. I sa stanovišta jedne i sa stanovišta druge paradigme, ideja da bi se argumenti suprotne strane mogli tretirati objektivno lišena je smisla – pa i naučnici su se opredeljivali za stranu čije su argumente smatrali pouzdanijim, kompletnijim, validnijim, jednom rečju: boljim. Kad je to zaključeno, daljoj objektivnosti u novinarskom smislu jednostavno nema mesta – posao je naučnika da razradi paradigmu koju prihvata, makar preliminarno, a ne da pledira za loše argumente. (Sve se ovo, naravno, odnosi na određeni istorijski trenutak; s vremenom se situacija može preokrenuti i onda dolazi do konverzija iz jedne paradigme u drugu.) Klavijusovi razgovori s Galilejem i komentar na Galilejeva otkrića napisan 1611. godine to jasno pokazuju: Klavijus je razmatrao do tog trenutka poznate argumente u prilog heliocentrizmu i zaključio da oni nisu dovoljni za tako veliki preokret u sagledavanju uređenja svemira. Ričioli je otišao i par koraka dalje: sa zaista impresivnom pažnjom/pedanterijom, on u svom Novom Almagestu, taksativno nabraja i diskutuje 49 argumenata u prilog i čak 77 argumenata protiv kretanja Zemlje oko Sunca! To se zove objektivno sagledavanje i davanje prostora „drugoj strani“, zar ne? (Mada je naša planeta, naravno, nastavila da se spokojno kreće oko Sunca, neobjektivno ne hajući ni za jedan od 77 protivnih argumenata geocentrista.)

Dakle, naučni metod sadrži epistemičku objektivnost, ali ne I novinarsku objektivnost. Ova potonja je obično smetnja. Ponekada – kao u konfliktu nauke i pseudonauke – ova smetnja je jako ozbiljna, jer ona direktno vodi ničim zasluženoj afirmaciji pseudonauke. Čime bi tačno zagovornici astrologije, kreacionizma, Teslinog tajnog oružja ili nadrilekarstva zaslužili da se nađu u ozbiljnim medijima – osim ako ne zbog puke činjenice da se oni protive „hegemonističkoj“ nauci ili naučnoj „dogmi“? Samo zarad potrebe da se čuje i druga strana neozbiljni (mada, valja priznati, ponekad živopisni) pseudonaučnici bivaju izvedeni na javnu scenu i pruža im se publicitet za kojim čeznu. U sredinama gde je tradicija prosvetiteljstva vrlo mršava i krhka, kao što je slučaj u Srbiji, to je pravi recept za obrazovnu katastrofu, za kojom sledi društvena katastrofa."
  Tržišno rešenje - Protiv paternalizma
Autor: Slaviša Tasić
Na Twitteru se povela rasprava o dodatnom oporezivanju zašećerenih pića po ugledu na par američkih gradova koji to od nedavno rade. Ekonomski argumenti u jednoj ovakvoj raspravi su isti stari. Argument u prilog ovom porezu je da ako već imate nacionalizovano zdravstvo, onda dodatnim unošenjem šećera ne samo da pogoršavate svoje zdravlje nego nanosite troškove državnom zdravstvu. Protiv poreza ide tvrdnja da je ovakva eksternalija stvorena veštački, socijalizacijom troškova zdravstva. Prestanite da obavezujete ljude da plaćaju državno zdravstveno osiguranje, pa će navodno opšti troškovi vašeg unošenja šećera postavi vaši lični.

To su argumenti na papiru, ali ja slutim da kod mnogih proponenata oporezivanja postoji i jedan drugi instinkt – za kontrolisanjem ljudi, za bavljenjem njihovim izborima, njihovim usmeravanjem, edukacijom, sve u svrhe dobrobiti tih neosvešćenih običnih ljudi.

Trend mešanja u lične izbore ljudi prisutan je na zapadu već decenijama, potekao je u akademiji ali su ga državne strukture svesrdno prihvatile. I po mom mišljenju, sadašnji antielitistički pokreti koje na Zapadu vidimo, uspon populističkih stranaka u Evropi, Brexit i izbor Trumpa za predsednika, dobrim delom su reakcija na ovakvo, suštinski arogantno, ponašanje vladajućih političkih i intelektualnih elita. Racionalne elite su sebe počele shvatati preozbiljno i kod skorijeg uspona antielitizma vidimo pobunu protiv stava i nastupa ovih elita. To dominantno nije pobuna protiv konkretnih politika, jer ni evropski ni američki antielitistički i populistički pokreti nisu jako ideološki određeni -- ni tržišno ni socijalistički. Više se radi o promeni saznajnog stava, ako se tako može reći – rastućem odboju i nepoverenju prema intelektualnim elitama i njihovim navodno naučnim, kompetentnim i promišljenim politikama; a umesto toga, snažnije priklanjanje intuiciji, iskustvu i prizemnijem, svakodnevnom, praktičnom znanju.

To se već događalo ranije u istoriji.

“Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je van svake sumnje, ali razum je ipak samo razum i zadovolјava samo razumske čovekove sposobnosti“, govori glavni junak Zapisa iz podzemlja Fjodora Dostojevskog. „Želјa je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i sa svim ostalim burgijama. Iako naš život u svojim manifestacijama često ispada sitničav, ipak je život, a ne golo izvlačenje kvadratnog korena.“

Dostojevski, kroz svoz čudaka iz podzemlja polovinom 19. veka izražava tadašnje rastuće zasićenje prosvetiteljskim racionalizmom. Prosvetiteljstvo je prethodno bilo neizmerno značajan pokret koji je uzdigao status razuma kao najmoćnijeg sredstva spoznaje i odlučivanja i pomogao promovisanju liberalnih vrednosti slobode i tolerancije. Ali prekomerna vera u moć razuma prisutna kod dela prosvetitelja i njihovih intelektualnih potomaka vodila je i do ambicioznih šema za centralizovano upravljanje ljudima i društvima. Naoružani razumom i znanjem u misiji usrećivanja čovečanstva, čak su i naizgled liberalni intelektualci poput Jeremyja Benthama postali neprijatelji individualizma i slobode.

Čovek iz podzemlja nastavlja: „Šta zna razum? Razum zna samo ono što je uspeo da sazna ... a lјudska priroda živi i radi kompleksno, svim svesnim i nesvesnim što u njoj postoji, pa i kada laže, ipak živi. Naslućujem, gospodo, da me gledate sa žalјenjem i ponavlјate mi da prosvećen i obrazovan čovek ... ne može svesno poželeti nešto nekorisno po sebe, i da je to matematički jasno. Ja se potpuno slažem, to je doista matematika. Ali vam ponavlјam po stoti put da u jednom slučaju, samo u jednom, čovek može svesno i hotimično da poželi nešto štetno i glupo, čak i najgluplјe, i to u ovom: da bi imao pravo da poželi čak i najgluplјe i da ne bi bio obavezan da želi samo pametno. Jer, gospodo, možda je baš to najgluplјe, taj kapris, nama lјudima korisniji od svega što postoji na zemlјi, a naročito u izvesnim slučajevima. A ponaosob može da nam bude korisniji od svih koristi čak i u takvom slučaju kad nam otvoreno nanosi štetu i protivreči našim zdravim i najrazumnijim shvatanjima o koristi — jer nam u svakom slučaju čuva najglavnije i najdragocenije, to jest našu ličnost i individualnost.“

Vodeći svetski mediji, univerzitetski profesori i analitičari – jednom rečju, prosvetitelji našeg doba -- svakodnevno na različite načine dokazuju da su ljudi koji su glasali za Trumpa u SAD i Brexit u UK neobavešteni i neobrazovani i da su glasali na sopstvenu štetu. Sve je to na papiru dobro argumentovano. Sasvim je moguće da je za UK bilo profitabilnije ostati u Evropskoj uniji i da će politike Donalda Trumpa biti gore za prosečnog američkog glasača od ponuđenih alternativa. Ali ovakve analize beznadežno mimoilaze suštinu događaja kojima se bave. Glasači današnjih populističkih inicijativa nisu izmerili troškove i koristi i onda pogrešno zaključili da će glasom za Brexit ili Trumpa ostvariti veću neto korist. Glasači novog populizma su svojim izborom više od svega objavili da se odriču takvih kalkulacija. Glasače za ostanak UK u Evropskoj uniji verovatno jeste mahom interesovao okvirni račun troškova i koristi i glasali su shodno tome. Ali glasači za Brexit nisu pogrešno rešili isti zadatak, već svojim glasom odgovorili na sasvim drugačije pitanje.

Novi populizam, drugim rečima, naslanja se na simpatizere koji savremeni intelektualni i politički mejnstrim odbaciju iz istih razloga iz kojih je čovek iz podzemlja odbacio tadašnji racionalizam. I na ove ljude danas intelektualne elite, kao nekada na junaka iz podzemlja, „gledaju sa žaljenjem“. I danas, ponovo, iste elite ne razumeju da možda ti ljudi i glasači, da bi se osetili živima, ponekad „svesno i hotimično požele nešto štetno i glupo“.

Današnji ekvivalent nekadašnjeg prosvetiteljskog racionalizma je sveprisutnost moderne administrativne države u sadejstvu sa birokratskim, akademskim i delom korporativnih elita. Nedostatak demokratskog legitimiteta briselskih vladajućih struktura je dobro poznati problem u upravljanju Evropskom unijom, ali i u SAD je višedecenijski rast moći administrativnih agencija doveo do slične situacije. U okruženju u kojem država finansira akademiju a akademija informiše državu, političke i intelektualne elite postale su samoreferente i orijentisane na vrednosti i ideale koji najvećem delu običnih građana nisu tako važni. I vremenom su kruta pravila izvedena iz njihovih ideala sve više istiskivala zdravorazumsko rasuđivanje. Deca širom SAD danas ne smeju da prodaju svoju limunadu ispred kuće dok ne pribave zdravstveni sertifikat, a mičigenskom farmeru koji nije hteo da održava istopolna venčanja na svojoj farmi zabranjena je prodaja na pijaci. Uvode se porezi na zašećerena pića, ne da bi se namakli prihodi i budite sigurni, ne da bi se smanjili zdravstveni troškovi – već da bi se neprosvećene mase koje ih piju izvele na put znanja i svetlosti.

Sitna tiranija ove vrste ne dolazi iz zlih namera, već iz uverenosti u sopstenu superiornost i moralnu ispravnost koja je kod intelektualno-politčkih elita stvorila osećaj dužnosti da neobrazovanim masama pomognu. Potrebno je samo pogledati kakav je akademski i politički uspeh prethodnih godina postigla bihevioralna ekonomija i naročito ideja paternalizma: grupa ekonomista i psihologa ustvrdila je da naučno pokazuje da ljudi nisu dovoljno racionalni i da ih država svojim politikama treba usmeravati prema idealnoj knjiškoj racionalnosti, za šta je nagrađena ne samo najvišim akademskih počastima već i osnivanjem posebnih državnih odeljenja za implementaciju ovih ideja.

U 19. veku je odgovor na arogantnu samouverenost dela prosvetiteljskog racionalizma bio uspon romantičarskih filozofskih doktrina pod čijim jasnim uticajem je i citirani junak iz podzemlja. Sadašnje pomeranje klatna prema intuiciji može, možda, da donese pojednostavljenje regulatornog dizajna, kao i prizemnije i intuitivnije posmatranje stvari i stavljanje slova zakona u zdravorazumski kontekst: neka ljudi piju šta hoće, ostavite im taj delić slobodne volje i dostojanstva; nema potrebe deci zatvarati tradicionalne tezge sa limunadama, a legalnost istopolnih brakova se ne mora sprovoditi po cenu kažnjavanja farmera koji gledaju svoja posla. U tom smislu, ovaj deo sadašnjeg antielitizma klasični liberali mogu pozdraviti. I zaista, sa modernim otporom intelektualnoj aroganciji identifikuje se i grupa liberalnih autora. Za radove ekonomista, politikologa i filozofa kao što su William Easterly, Matt Ridley, Jeffrey Friedman, Deirdre McCloskey i Nassim Taleb zajedničko je insistiranje na ograničenom znanju kognitivnih elita, što koriste kao primarni argument za demontažu administrativne države.

Ali pojava ovakve intelektualne struje je sitnica prema opasnostima koje u celini donosi talas antielitizma i populizma zajedno sa političkim oportunistima koji na njemu jašu. Kritika paternalizma ne sme skliznuti u opštiji antiintelektualizam, u odbacivanje razuma, racionalnosti, naučnog metoda i u gubitak svakog poštovanja za ustanovljenu ekspertizu i organizovano znanje. Romantizam jeste nekada stao na stranu autonomije pojedinca i bio protiv invazivnih prosvetiteljskih elita, ali nije bio slobodarski i liberalni pokret. Naprotiv, kad je poslednji put u Evropi razum uzmakao pred naletom instinkta i emocija, to je utrlo put usponu nacizma. Moderni ekscesi planerskog racionalizma, popovanje i paternalizam, nisu ništa prema užasima koje može doneti upadanje u vrtlog političkih strasti i emocija. Zbog toga je posebno važno da političke elite razumeju prirodu antielitističkog talasa. Za sada, oni i dalje od drveća ne vide šumu. Uvedu porez na zašećereno piće, smanje gojaznost za 0.4% i gurnu glasače prema sledećem kabadahiji koji viče da će sve to kad dođe na vlast razbucati. 
   - Pravna država
odnosno, zašto su neka vlasnička prava zaštićenija od drugih   Zamislite da na ulici sretnete babu Maru koja je nedavno ostala bez svoje životne ušteđevine u iznosu 100.000 EUR  i koja ne može bez da ispriča svoju tužnu priču. Jednu od sljedeće tri tužne priče: prva priča Nezadovoljna niskim kamatama u banci u posljednje vrijeme, i […]
Autor: Jadranko Brkic
Iskoristimo, dame i gospodo libertarijanci, ovaj 'specijalni' dan da posvetimo makar malo energije da naše sugrađane intelektualno otimamo iz ralja komunističke dogme/jednoumlja. Nije sve individualna krivica doktriniranog i regimentiranog običnog smrtnika što i danas vrjednuje 45-godisnjeg tamničara koji je prisvojio zasluge za pobjedu (onomad slobode željnog) naroda nad fašizmom (koji je
   - Potrošnja i štednja, porezi, kapital i Rothbard
ili, Rothbard je često (uglavnom) u krivu   Čitam tako Rothbardove Economic Controversies vol.2 (samo se zajebavam, Rothbard je najdosadniji i najmučniji za čitanje ekonomist ikada bez točne originalne ideje u svome životu, stvarno ne volim Rothbarda…) Otvorim ja tako Rothbardove Economic Controversies vol.2 jer zapravo želim osporit popularni mit koji često čujem na a la […]
   - Psihologija Islama
Filed under: misc
<  1  2  3  4  5  6  7  8  9  10  11  >


contact@liberator.in
Liberator nije odgovoran za sadržaj na ovim stranicama koji je u vlasništvu njegovih autora.